Danas je u "Sportskom žurnalu" objavljen veliki tekst, na pola strane, za koji sam bio ubedjen da će se jednog dana pojaviti. Srećom, nije trebalo da se čeka mnogo.  

     ..."Malog Diku" znam još kada je igrao u pionirima. (Naš zet Dragan Manić i Zoca Kamenović su familija u Izvoru. Dika se u Novosadskoj igrao sa mojim unukom Andrijom i decom iz ulice)

   Na trenzima i utakmicama izdvajao se po svim fudbalskim elementima. Dobar dribling, leva noga, brzina, odličan šut. Vižljast, krupan korak. Uz to, skroman, uvek nasmejan... Dobro dete, kažu obično stariji ljudi.

       Kako to obično biva, menjali su se treneri u Radničkom. Da se ne ogrešim, Dandji, Sokol, Cvele...  Dika je kao pionir igrao za kadete, a kao kadet počeo da ulazi i u omladinsku ekipu. Najmladji. Otac Zoran Kamenović "Zoca"  bio je dobar fudbaler, ubojiti centarfor, kasnije i centarhalf u Radničkom. Imao je tešku povredu. Važio je za jednog od talentovanijih fudbalera u generaciji. (Ovo nisam napisao bez razloga. Imao je Dimitrije koga da nasledi. Geni.)

    Sve o Diki znali su ili morali da znaju u Radničkom.  Da li su i kakav ugovor popisivali sa najtalentovanijim dečakom u 2000. godištu, zaista ne znam?  Neko je morao da vidi, proceni, da se, posle Miroljuba Djordjevića, u Pirotu pojavio izuzetno talentovan fudbaler.

      Za to vreme, oni "gore" su videli izuzetne vrednosti "malog Dike" i Zocin sin, pozivan je u sve mladje selekcije - pioniri, kadeti, omladinci...

   I dok  mi ovde, obično, ne vidimo "od drveta šumu", već su nam misli okrenute na drugu stranu, i pošto treneri koji dolaze sa strane, obično nemaju vremena da gledju mladje selekcije jer "jure" rezultat prvog tima, dotle neki drugi to spoznaju bolje.

..........................................................................................

    I tako je  6. avgusta 2015. godine delegacija beogradskog Čukaričkog došla u Pirot, nastupili su, kako se i očekivalo, sa visine, kao da ih do pre deceniju i više nismo pobedjivali usred Beograda i za njih bili RADNIČKI PIROT! (to sam im rekao u razgovoru – pogledajte LINK).

   I tako je "mali Dika", dragulj, biser pirotskog fudbala, otišao u veliki grad. Neko je umeo da vidi više od drugih (I fudbal je postao nauka. Merili su Dimitriju kakvu vrstu mišića ima, raspitivali se kakvo mu je "treće koleno" u familiji, merili rastojanje od stopala do kolena itd.)

    Nauka je samo potvrdila ono što mi na takav način nismo umeli da gledamo ili smo videli ono što može golim okom da se raspozna kada se Diki baci lopta!

     Od tada, Dimitrija Kamenovića pratili smo u crno belom dresu Čukaričkog. Skromna porodica Kamenović, nije, kao neki drugi, "udarala u tambure" i hvalila sina. Tiho, kako je i izrastao, Dimitrije Kamenović igrao je u omladinskoj reprezentaciji Srbije i potom prekomandovan u prvi tim.

     U Pirotu su svi ćutali. U Radničkom posebno. Od obećanja, "aviona, kamiona", koja su lako padala kada su Lešnjak i Kaplanović došli u Pirot, ama baš ničeg. Čak je podmladak "Čuke" 16.novembra sledeće godine u "znak zahvalnosti" napunio do vrha mrežu ekipe Bratislava Mitrovića pobedivši Radnički u Beogradu sa 8:1. Iz "velike ljubavi" i u znak "dobre saradnje". Beogradjani su pred "dobrim po duši Piroćancima" demonstrirali silu. Golova se nadavao Marko Šarić koji je danas stigao na pozajmicu u Radnički. (Dolazak Šarića i Bojice Nikčevića nema veze sa Kamenovićem. Sve je završio sportski direktor Dragan Tomašević. Lešnjaka, koji je odveo Diku više i nema u "Čuki"!)  

    I tu se završila pirotska priča našeg Dimitrija Kamenovića!

   Sve dalje zna fudbalska Srbija. Kamenović je odigrao 11 utakmica u prvom timu Čukaričkog, gledali smo ga u TV prenosu protiv Zvezde, selektor Stolica pozvao ga je u mladu reprezentaciju Srbije.                 

..............................................................................................

     I šta sada reći, kako beše ono "a ne zaplakati"!
Naše tvrdnje, naša istraživanja, dopisivanja sa Poverenikom, neistine Radničkog, dobijaju na još većem značaju.

    Čukarički je vlasništvo izuzetno poslovnog čoveka, gospodina Obradovića. Služi za primer. I to je dobro, naravno. Bilo bi za fudbal u Srbiji bolje kada bi bilo mnogo više "gos'n Obradovića"! Ali, nema ih. Postoje zbog toga predsednici klubova koji su gazde tudjim parama i koji, iako im to zakoni ne dozvoljavaju, rade kako im odgovara.

...................................................................................................

    I pošto su me mnogi pitali, šta će mi sve ovo, eno današnjeg naslova u "Sportskom žurnalu". Kad pročitaju, valjda će  shvatiti. Gazda Obradović je i malog Tedića i još neke, kao i Dimitrija Kamenovića, pronašao negde po Srbiji i doveo u njegov Klub i već ih ponudio bogatom evropskom tržištu. Milioni evra. To je biznis!!!

      Jedan pokojni vidjeni Piroćanac, "Čiča" smo ga zvali, kada bi se povela priča o Radničkom i fudbalu, uvek bi ponavljao jednu veliku istinu: "Če dji uzimamo jeftini, da dji prajimo na skupi!"

     Gospodin Obradović se, očigledno, dobro razume u fudbal, ali i u biznis.
U šta se razumeo Aleksandar Ćirić, tadašnji predsednik Radničkog, još uvek ne znamo. Saznaćemo uskoro!                                Baš bih voleo, za dobro Dikinih naslednika u Klubu, makar neki procenat od ugovora, koji neće biti mali, tvrdim, da stigne u naš Radnički!

    Tako će naš Dika,  Zocin sin, Izvorac, za svoje prve fudbalske korake i igre u Klubu koji najviše voli, na najlepši način da uzvrati, kako bi se jednog dana pojavili neki novi, supertalentovani klinci!

*Naslovna fotografija: Snimak teksta u listu "Sportski žurnal"