Boldirani kurziv!

  Zaljuljalo se, bogami, dobro ovde kod nas. Možda vi, koje to čudilo manje interesuje, ne vidite dovoljno. Ili ne “lutate” različlitim sredstvima nove tehnologije.

Udarilo na sve strane!

   Danas ne postoji kriterijum za dobro i ono drugo!

   Ne zna se  više, kako se nekada znalo i govorilo o njima, ko su dobri profesori, lekari, direktori, radnici... Da ne nabrajam! Valjaju samo neki, a čiji ...

    Ubija se znanje, zanat, poštenje, poštovanje.

     Ljudski trud, ako nisi nečiji, ne vredi, a oni koji odlučuju o sudbinama dobrih lekara, profesora, radnika... Toliko su izgubili osećaj za ljudski duh, za časnost profesije ili pozicije u kojoj se nalaze. Omalavažavaju, kažnjavaju, smanjuju zarade... A sami nisu svesni odakle im duva promaja ...

......................................................................................................................

   Ovo je opšte mesto.

   Dakle, svuda u ovom gradu (o državi ne želim, ja sam “lokalni novinar”) toliko su počeli da gmižu neki novi “zeleni gušteri” koji su se toliko umislili, ojačali, da u svom besomučnom “plesu” po vrućem asfaltu, često i ne vide da će ih istina zdrobiti, odmah, na sledećem uglu.

.........................................................................................................................

  Izgubio se red, što bi govorila moja pokojna baba Ljubica.

  Zamislite da vrsni  gradonačelnik, čovek koji 18 godina gradi autoritet i koji je iza sebe ostavio dosta toga dobrog, dozvoli sebi da izadje na govornicu i u direktnom prenosu  komentariše rad medija tako što naš Portal, na koji je mislio, pominje u množini.

   Gradonačelniče, nemoj to! Nije demokratski! Pusti te suflere okolo. Pokojni Dikson, trener Radničkog, govorio je, sećaš se:

Misli si so glavata!

Ti si, Vladane, izašao iz kolone protestanata koji su rušili Miloševića, pio kafu u pirotskom kafiću u centru s jednim od vidjenijih ljudi tog vremena. Ti znaš šta smo i kako o kome, bar ti i ja, razgovarali.

    Pusti medije. Ne mešaj se u njihov rad.

.......................................................................................................................

   I pre nego još jednom podsetim na neke najznačajnije detalje iz Kolumne posvećene Gordani Suši, da kažem narodu, da se ne bi  bavio neistinom.

    Ne reagujemo mi ovako zato što volimo ili ne volimo tebe. Navijamo ili ne navijamo za tebe. Kada je dobro pišemo da je dobro. Izveštavamo. To nam je obaveza, ne prema tebi, prema narodu od čijih para živiš i ti i ovi okolo!

    Kada su Brza kuća, Dima zvani Bora šnajder i ostali pokušavali da napadaju sve dobro u ovom gradu, u ono vreme, a samim tim i tebe, mi smo reagovali. A da smo bili u pravu, dovoljno je pitati se:

 Gde su, bre, ovi?!

 Nema ih.

   Kako je moguće da ćutimo

-Za malu Andjelu i HE Pirot

-Za svinjsku kugu

-Za  Blato

-Za pogašene svetiljke i mrak u ulicama

-Za užasne seoske puteve

-Za muljanja u Radničkom

- Da okrećemo ledja narodu koji je u nama video jedini otvoren prozor ka istini.  Stotine pisama stigne mesečno!

-Kako je moguće da tebi smeta – DOBRO. Kako je moguće da tebi smeta ISTINA?!

     Nepošteni su oni koji mi spočitavaju da sam želeo da štrajkujem gladju zbog novca. Oni koji me dobro poznaju, znaju da mi para ne znači ama baš ništa. Život, bre, zdravlje, istina, poštenje.  Ako zaslužimo radom, dobićemo!!!

     Reagovao sam zbog nepoštene deobe narodnih para. Zbog toga što su grdni milioni ovog naroda otišli u ruke onih, slobodno ću reći – KOJI NE ZNAJU SVOJ POSAO. Onih koji imaju svoje kumove na istom spratu gde je tvoj kabinet.

........................................................................................................

  I na kraju.

 Za tebe, za novinare, za ljude koji na ovaj sveti zanat gledaju na različite načine, ovo je SVETO PISMO.

     Samo OVDE i samo SADA!

  Ovo je zanat  koji u sebe nužno upisuje najvišu moralnu odgovornost, odgovornost za javnu sliku o poretku. Nema, naime, od profesije novinarske druge čiji alati preciznije oslikavaju autoportret onog ko ih koristi.

Ne može, naime, pisati pravedno onaj ko pravedno ne živi, a hulja se uvek u novinskom tekstu samorazotkrije.

Novinarstvo, kako ga je obdelavala i u kolegama podsticala Gordana Suša, bio je zanat koji onog ko mu se posveti očvršćuje, da mu govorenje istine postane navike koje ne ume da se odrekne.

Pravda je u borbi za slobodu ovde i sada, ne u večnosti. Istina je u hrabrom govoru na život i smrt ovde i sada, ne u večnosti.

*Deo teksta iz Kolumne Vreme sa Sušom

Autor: Zlatko Paković Izvor: Danas

Naslovna fotografija: Pixabay