Boldirani kurziv

Verujte mi, nisam verovao da će ovako organizovana "kamarila" da krene. Sada kada ih analiziram, odajem im čast. Spremni su!

Uuu, kako su dobro povezani. Kako to ide mračnim kanalima. Onaj ko naređuje obično kaže da ne zna ništa i da ga to ne interesuje. Ovaj drugi čovek bez karijere, samom sebi govori Vi i lebdi u nebesima. A sve drugo što se čini, to neću, jer u pravnom sistemu jedne države postoje institucije koje kako se ono kaže, treba da rade svoj posao.

.............................................................................................

  Ne znam ko je sve moj najgori neprijatelj! Ili, ko su sve ... Ali ni njima ne bih poželeo da od 11 do 13h u sudnici br. 41, na drugom spratu Kuće pravde stoji pred sudijom Vesnom Marjanović i odgovara na pitanja, na koja odgovore zna svaki časni, misleći Piroćanac. U sobama kraj mene, policajci naoružani do zuba, dovodili su neke ljude širokih vratova ošišani po poslednjoj modi!  

Prvi predmet, tužba Aleksandra Ćirića, pre nekoliko meseci završio se na Apelaciji. Moj dečko, pirotski gimnazijalac, a sada viđeni beogradski advokat, Jovica Todorović, u dogovoru sa Srđanom Mitićem, viđenim Piroćancem, odlučio je da se žali...  

To zbog čega su me tužili Zoran Panić i Vitomir Ćirić i zbog čega sam u četvrtak bio pred sudijom, je mučno. U meni je izazivalo bes, razočarenje, muku. Dobro se, bre, znamo ko je ko! Znaju i Piroćanci!

Za vreme suđenja tražio sam vodu. Da zastanem. Iza mene je sedeo moj unuk Andrija. Video sam mu tugu u očima. Dete ne može da se prevari. Zna on Neška. Prohodao je kraj mene na Stadionu. Obišli smo celu Srbiju, vodio sam ga na radio prenose. Doveo sam ga da oseti kakav će posao da radi, da bude jak, spreman, odlučan! Pravedan!

Danas u Nišu već dobija visoke ocene na Fakultetu i čita sve naše tekstove.

Bilo mi je neprijatno.

 Da li je moguće, da njegov Neško odgovara za ono o čemu smo on i ja stalno govorili. Istina, pravda, poštovanje ljudi... čudio se. Reagovao je i Srđan Mitić. Ljudi su mi slali brojne  poruke .

 Ne daj se, Nenade!

 Posle intervencije lekara, odustali smo da gledamo Zvezda – Olimpijakos i vratili se kući.

..............................................................................................

 Moji u Redakciji znaju, da me na poslu nema samo kada je teško. Skočio mi pritisak, otkucaji. Moj kardiolog Dragan Mijalković pojačao mi je doze lekova i predložio jače sedative.

  U kući je nastala tišina. Dok se Andrija krio gore i ćutao, supruga i ćerka bile su utučene.

Šta se to uradi? Šta sam to mojima učinio? Da li brinu moji u Redakciji?

...............................................................................................

Petak!

Ostao sam u postelji i spavao dugo.

.....................................................................................................

 Subota

    Morao sam na most. Hiljadu tekstova sam napisao braneći živote dece, pozivao odgovorne da razumeju tragedije koje su nam se dogodile.  Pisao pisma Grčiću, Zorani….

 Kako bi bilo da nisam otišao? Zvao me Goran, Anđelin otac. Bili smo tamo na kanalu. Otišao je kod rođaka. Možda će u dva doći. Bilo je bolje da nije došao.

........................................................................................................

 I onda se dogodilo to što me raznelo i nedelju, ponedeljak prikovalo za postelju.

Video sam ljude kako su stajali na mostu. Rekao bih jedna neorganizovana grupa. Neko ih je pozvao. Video sam ko!  Kada su došli, pozivara nije bilo.

Da, neko je zvao! Svi na most.

Sa našeg Portala u nedelju ujutru pozvao sam. Sve. Pozvao sam i Vladana i Colića. Jer ovo je protest za očuvanje grada, Nišave, naših mladih života, Keja...

Nije ih bilo. Ma nije bilo i tih nekih koji su se busali u grudi, fejbučali svaki dan, pokušavaju da slatkorečivo ubeđuju narod.

Ko je ovde ko!?

 Ko će uzeti megafon i poslati poruku? Zahteve. Svaki protest ima neke zahteve.

 Ovi naši, njih nekoliko držalo je neke table. I ništa više.

 Gde ste, prvoborci ekološkog ustanka u Pirotu? Udruženja, fejsbučari...

Nigde nikoga.

 Gledajući unezvereno lice Gorana Mančića, oca koji je ostao bez radosti porodice, bez osmeha, bez devojčice od 17 godina, nisam više mogao da ćutim.

 I rekao sam. Rekao sam sve ono što sam do sada od 22. marta rekao na stotine puta.

Neki su ćutali, neki su me podozrivo gledali, neki momci su uzviknuli bravo.

Da, nemoj da se muče veliki Vladanovi doušnici i navodni prijatelji.

Rekao sam da ovo nije politika. Da me ne interesuju ni pozicija ni opozicija. Da me interesuje Pirot, život, da deca budu bezbedna. Vladan je u Pirotu simbol politike. E taj Vladan me nije zanimao!

 Meni , nama, Pirotu je bitan moj, naš sugrađanin Vladan Vasić, prvi čovek ovog grada. Da izađe i podigne glas, da čuva narod, njegov “peti brzak” gde se kupa. Kej na kojem je Tolić do sada zasadio više lipa od Misirlića.

 Takav si nam potreban, Vladane Vasiću!

Da, jb mi se za one koji u ovoj muci traže poene. Neka novorođena udruženja, prodavci magle preko fejsbuka. Ovde, bre. Tu gde ste morali da stanete posle 292 dana kada je nestalo jedno devojče.

 Ćuti sam sinoć napisao, reci kod Olje Bećković za Pirot, za EPS, za HE Pirot, za malu Anđelu, za Nišavu...

Nije rekao!

 I otišao sam.

.....................................................................................................

Bila je to so na moju ranu. Ponovo lekovi, bromozepami, seroksat, noć, ponedeljak ceo dan. U mračnoj sobi, pokušavao sam da tražim put.

.......................................................................................................

I naći ću ga !

I zato sam ovo napisao. Put ću naći, dok me sudnji čas ne iznenadi. Uzeću Portal od prvog dana. Da vidim čiji sam bio, da vidim kako sam život tumačio, da vidim da su svi i sve strane mogle da se oglase. Svi su imali prostora.

Da pokažem sve vas koji ste govorili da nemate kome da se požalite. Muka vas stegla velika!

Moramo Paune tebi.

 Sve sam ljudi video.

Stani! Šetaj gradom, ostavi se te borbe...

Poručuju lekari, porodica, prijatelji!

........................................................................................................

 Kako!?

A Anđela, a bebe koje su umrle, a vaša tuga što ste zbog nekoga izgubili najdraže, a mrak u vašim ulicama, a muke na poslu, a propast Radničkog, a stanovi koji niču, a njive koje se gomilaju, a kolone ispred ambulanti, a pacijenti u kovidu koji odjednom nestanu, negde ih pošalju i vrate u limenim kovčezima. A direktor koji je na račun svog medija išao na more, a “dr nauka”  koji je naduvavao fakture, a poubijane svinje, mrak u Knjaževačkoj ulici!

A život bre, ljudi. Zaslužili ste – život!

........................................................................................................

Danas sam došao na posao!

U Redakciji je tišina. Svi ćute.

Ništa se nije promenilo!  

Otvaram sajtove i vidim kako je gradonačenik ponovo selektirao medije.

 Ko je sa njim išao u Gradašnicu?

 Kome je javio za velike pare za Dom vojske!?

   Zašto je jedan direktor davao izjave, a nama rekao da za nas postoji ograničenje!

I tako svaki dan!

 I šta, zar tražite ponovo: Ne ćuti Nešo Paune! Neka ti i dalje prete novim tužbama kako bi te rušili.

 Ne može, budi hrabar!

........................................................................................................

   Vidim dan kada će mi prepući i kada ću odlučiti  da pogasim svetla na kraju tunela. Bliži se, bliži!

 A tada, biće mi žao vas!

Hodaćete u tmini s nekim fenjerom istine u rukama, kao Diogen!  Ne, tamo se ni njihove senke neće dobro videti!

Javiću vam.

Došlo je do kraja!

Život ili ...