Prelazim tako Kružni tok, kad pogledam silan svet se sakupio tamo na trotoaru prema Tigru. Da li su počeli za Osmi mart da prodaju cveće i neke drangulije, pitam se i grešim!

      Kad malo bolje pogledam. Sve poznata i meni draga lica. Parkiram “žućka” nepropisno sa desne strane, uključim sva četiri svetla i predjem ulicu, ponovo nepropisno.

       Dobar dan, ljudi, srećan rad! Nisam pitao šta radite, jer sam lepo vaspitan, a i da ih ne bije maler. Videlo se. Pitao sam prvog čoveka kada sam prešao ulicu. Postavljen štand ili tezga. Okolo aktivisti. Narod prilazi. Ćaskaju. Odlaze punih ruku. Kalendari, neke knjižice unutra. Ništa drugo!

       Nastavio sam dalje. To je bilo ono, (SNABDEVANJE) benzinska pumpa, Marmil, Pijaca, Gnjilčanka ...

    Prišao sam polako, kad ono, medjutim.  Sve poznata lica sa “teve” ekrana. Onako sponatno, kao da se znamo sto godina pozdravio sam Zelenovića, doktorku Stojković, video sam onog matorog arhitektu koji me uvek oduševljavao, naša lica Dr Žarka, Skansija, Zokija Petrova.

  Ne znam zašto, tek neki od njih koje manje znam nosili su skoro svi kese s vezama belog luka. Možda je skup u Beogradu.

    Konačno sam se video sa Bodirogom,  izgleda da smo se konačno razumeli oko nekih ranijih razmimoilaženja. I na kraju, čoveka poznatog lika. Znam ga odavno, “iz Temsku”! Ali sada ga zna svako. Često je na TV, Aleksandar Jovanović Ćuta.

 Zastali smo, grupa je već stigla duboko u pijacu.  Ako kažem da smo razgovorali zvučalo bi da je bilo bogzna kako  lepo.  Bilo je tu i tamo visokih tonova. Ali smo se rastali. I razumeli  da svako gleda sebe i radi svoj posao! Konstatacija!  

I tako se završilo  moje tezgarenje na Malom mostu i Pijaci.

   Krenuh  u Pazar. Šešeljeve tezge nema ispred Guševice ni one fotelje na kojoj je sedeo i potpisivao svoju ne znam koju po redu knjigu. Šteta, a baš sam sa Vojom mogao malo da proćaskam!

   Parkirao sam auto na novom parkingu. Još uvek nema naplate. Tamo kod Škole Vuk Karadžić.

 Tu kod Kengura jedan štand i dva momka. Kada sam uključio S-20 pojavio se moj  prijatelj, čovek koga neobično poštujem,  Toma Stefanović. Svi ga znate kao Toma Uća. Evo od svega pomalo.

  Ode Toma polako.  Nastavih dalje. Minut dva sa Djelom, legendom beogradskih bazena, stigao je i moj učitelj TGP. Sakuplja se društvo staro. Ja odlazim.

 Prošlo jedan.  

 Usput sam uradio još jednu temu! Ova šetnja mi je baš prijala. Počelo je da kuva. Tek ćemo da se nagledamo duge i neizvesne borbe. Tezga na tezgu, KZN na KZN, Konvencija na Konvenciju!

     Ne bira se svaki dan!