Boldirani kurziv

Posebnim nekim (ne)raspoloženjem dugo već pratim, gledam i osećam da mi igra u grudima!

Ub, Požarevac, Lazarevac, Inđija, Odžaci... 

Neću da nabrajam.

Timovi iz ovih gradova, ne većih, ne snažnijih od Pirota, imaju ekipe u Super, Prvoj ligi... ne samo to, titule prvaka, Evropa pred njima.

Vraćam prošlost, ne tako davnu! Sedamdesete, osamdesete, ma i devedesete, delom...

Subotom uveče košarkaši, nedeljom pre podne rukometašice ili rukometaši, nedeljom popodne Radnički.

 Subotom ili nedeljom boks.

I sve u tada kvalitetnim jugo ili srpskim takmičenjima.

I svi su oni igrali od Subotice do Vranja, Prilepa, Titograda.

Neću u detalje. O ovome pitajte njih. Pirotske legende. Šerpu, Širca, Tomu uću, Cicu Bajinu, Dragicu, Igora Krstića, Pedu Stojanovića, obiđite Miroljuba Đorđevića  koji leži teško bolestan, rasplakaće se kada spomenete onaj naš i njegov Radnički.

Vladan Vasić, gradonačelnik, nedavno je objavio spisak projekata da Pirot ne stane, da nastavi da se razvija.

  Ok! Bravo!

Nigde ne videh da se u projektima našlo:

Ulaganja u razvoj kvalitetnog sporta.

Pirot ima veoma dobar Budžet. Bravo i za to. Imamo, dao nam Bog veliku fabriku, građevinska industrija, vidimo, napreduje. Najmanje desetak uspešnih firmi gradi puteve, zidaju se stambene zgrade na sve strane. Turistička ponuda sve bolja... uz to, cveta trgovina, ugostiteljstvo kada Bugari dođu. Kažu subotom nema slobodne kafane.

Neka da Bog da bude još više!

Država, takođe kažu, ima mnogo para. Zato su nam i transferi dobri. Evropa nam je na pola sata. I tu  "plešemo s Evropom" ne samo na trgu krajem maja!

Dakle, ima para u Pirotu!

I šta sada?!

Šta hoćeš bre, ne kukaj, pitaćete me vi sigurno!

Hoću da vas pitam da li postoji – pirotski interes?

Zašto Ubljani, na primer, navijaju za njihove odbojkašice, rukometaše, fudbalere... zašto je i kako mali Ub sa 7000 ljudi i budžetom duplo i više manjim od našeg uspeo da ulaže u najkvalitetniji sport? Kako su to ti ljudi uspeli? Odakle ta euforija kada Jedinstvo Ub u odbojci bude prvak države, kada Jedinstvo Ub u fudbalu stigne do Super lige?

Kako to da o vikendu ti ljudi, ali i komšije iz okolnih gradova, odlaze da navijaju za Ubljanke? Šta, mislite da sve kafane, trgovine, parking prostori neće biti puni kada na Ub dođu Zvezda i Partizan?

 Hoće, ljudi.

Odžaci, sećam se, pre neku godinu bili su s Radničkim prvi. Mi u Srpskoj, oni u Vojvođanskoj ligi! Kada su napredovali iz Srpske lige?

Tekstilac Odžaci će igrati Super ligu. 

Do odžaka će grad biti napunjen kada dođu Vojvodina, TSC...

Hoće!

Kako je to u nekim drugim gradovima, pogledajte TSC i Bačku Palanku, fudbal, ili kvalitetni sport, postao biznis.

A zašto ovde ne može?

Zašto je Stadion kraj Nišave jedini stadion u zemlji, ma na Balkanu, gde nema nijedne reklame?

Da li je moguće da niko, ama baš niko od pirotskih biznismena, ili bivših fudbalera nije spojio lični i pirotski interes? U bilo kom sportu!

Nije, jer nam nisu u mislima sportske pobede, radosti, veliki događaji. Ponos!

Nemamo vremena za to. Ili smo tamo, gde su nam snovi, devizni i ostali računi u bankama, gde su nam vikendice i...

Ili smo toliko pali, da nam je i Bela Palanka postala daleko, da jedva sastavljamo prvi i petnaesti, a gde i čime do kraja meseca.

Eto, to su moje dileme.

 Ima ih još, o tome ću narednih dana!

Pokušaću da istražujem. Nemam vremena da džabalebarim, ogovaram ispred kafića i pišem lične istorije pirotskih klubova.

Hoću da povežem pirotsku sportsku prošlost i moj život u toj prošlosti da vam glasno postavim pitanja. Lično smatram da imam prava. 

Ko smo to mi postali?!

  Gde smo?

  U kom to svetu živimo!?

  Šta nas interesuje?

Šta sve hoćemo od našeg života?

Šta nam sport sada znači?

Hoćemo li da su deca u sportu ili na fejsbucima, u kafićima, da deca pucaju, da ih truju još u petom i šestom razredu?

Da li pristajemo da subotom umesto na košarku, napune kafiće, park u Gimnaziji, da se kriju po Keju, na Omladinskom stadionu, po školskim dvorištima?

Hoćete li da sa roditeljima budu na tribinama kada nam dođu veliki, ili da se nedeljom iskradu od kuće, maznu ključeve i obilaze tatine i mamine vikendice do duboko u noć!?

Šta mi, ustvari, hoćemo od sebe, svojih porodica, dece naravno?

Šta hoćemo od sporta u ovom gradu, koji je nekada bio primer?

Da li nam ne smetaju prazni stadioni?

Da li ćete gledati utakmice sa nekim ekipama iz prigradskih niških i kruševačkih naselja?

Da li nas muči dvadeset golova razlike u mreži rukometašica?

Da li sanjamo o povratku ozbiljnih, dobro organizovanih klubova kakvi su bili FK Radnički, KK Pirot, ŽRK Prvi maj, ORK Pirot, Boks klub Pirot...?!

 Kažite!

 Sutra! Grad Pirot i još jedan projekat "Ulaganje u razvoj kvalitetnog sporta"!