(Mala digresija)

Proslavljeni golman Slobodan Čobo Janjuš danas živi američki san, ima Akademiju za golmane, nosi moderne šešire i samo povremeno dođe u svoju “Jugoslaviju”, kako je on i dalje zove. Bili smo veoma bliski.

Živorad i ja trebalo je da mu budemo kumovi. Nažalost nismo. Moju nesuđenu kumu, najlepšu gimnazijalku u istoriji, retko viđam.

*Foto preuzeta sa sajta sportinfo.rs

Uvek kada bi se dogodilo nešto uzbudljivo, kada bi fenomenalno branio, ili uradio nešto posebno, govorio je:

Čuva Bog Čobu svog!!!

*Foto preuzet sa sajta novosti.rs

..........................................................................................................

Zašto sam ovo napisao? Na ta neka prošla vremena i Čobine reči podsetio me danas susret sa Milom Panajotović. Kakvu sam sreću imao! (Pogledajte post)

Moram da vam kažem da se često setim njegovih reči. Još bolje se osećam kada me tako noću u neko gluvo doba pozove da se prisetimo prošlosti, tugujemo za nekim ljudima koji su nam bili kao braća, Žile, Gano Ćerić, kojih više nema.

Te reči, ovih dana pokušavam da osnažim u pokušaju da vratim energiju, samopouzdanje i veru u istinu, ljubav, poštovanje između ljudi.

Bog me sačuvao na Ljuberađi, kada sam 18 minuta bio u punim kolima vode! Bog me sačuvao kada sam kod Paraćina zaspao u kolima! Bog me sačuvao i kada su me oterali iz Radija, u još nekim veoma složenim situacijama.

Da kažem, slavu Sveti Arhangel Mihajlo slavim, poštujem sve crkvene obrede, ne idem ujutru u Crkvu, ne postim ili retko postim, idem povremeno i posebnim razlogom da zapalim sveću. Odlazim na groblje Paunu i Zorici, udišući tu snagu koju mi daju.

Ono što neću nikada oprostiti.

Znam ljude koji se kunu, veruju u Boga, idu u Crkvu, pale sveće, brinu o crkvenim domovima, ulažu državne pare u restauraciju, svoje nikako, pilivaju za časni krst ili drže govore ...

Gledam ih kako “kada Bog ne vidi” hule na istinu, neki se bave i nekim “niskim udarcima”, šire svoje imovinske vidike, valjda noću, kada su sami, zatraže od Boga oprost:

 Oprosti mi Bože, neću više. Tebe mi! Majke mi!

Eto, danas sam se setio one poruke Slobodana Janjuša, za koga je moja Iva kada je bila mala odgovarala na pitanje

Koga najviše voliš!?

 Uvek je bilo : Čika Čobu i trčala mu u naručje!

............................................................................................................

Možete i ne morate da ovo pročitate.

 Jednog dana, kada mi svevišnji pošalje poslednji poziv, verujem da ćete shvatiti sve moje poruke.

No, pitam se kako će ih prihvatati oni  koji u svojoj pohlepi, nepravdi, huleći na Boga, odlaze da zapale sveću.

Za koga! Da li u crkvi postoje i mesta gde se pale sveće upravo za njih!?

Neću više, oprosti mi Bože!

Obećavam, eto od danas.

 Boriću se i dalje.

 Bog vidi!

 Javiće se ponovo, ako bude trebalo!

 Ne zaboravite  to i vi veliki “bogoljupci“!