Ako hoćete na trenutak da prevarite muku koja vas prati, bežite... Oni ne leče samo toplom vodom i vazduhom sa Goča. Oni zrače osmehom, toplinom ljudskih duša! Kraljica svih banja na svetu!

02. februar 2022. 09:13 Stavovi Pirot Plus Online

Drugi put za nepun mesec išao sam u ovu Banju. Da li je to bio beg od sopstvenog života, preporuka doktorke i razumevanje jednog od preostalih mojih drugara,  tek – da li sam uspeo!?

Znate ono, muka se sakrije i gde vi, tu je, pojavi se kada pomislite da ste je nekud sakrili i da se neće vratiti.

Pišem ovo jer smatram da će vam možda jednog dana biti potrebno. Kao iskustvo, ne dao Bog.

Uz to, dobro je otići tamo. Iskreno nemojte tumačiti ovo reklamom.

Možda više jednom lepo ispričanom pričom sa jednim mladim čovekom koji je od malena, od devete godine u ugostiteljstvu.

Zove se Djordje Makuljević, direktor Hotela Fontana

Priču o Banji, nastavili smo upravo onim što je ovaj kraj dobio od Boga. Prirodnu i lekovitu vodu, svežinu sa Goča… Sve to pre više od 150 godina prepoznao je čovek.

Hotel Fontana je simbol Vrnjačke banje. Neki umni ljudi uložili su znanje i novac i Fontana je danas i zaista prava dama ovog kraja iz snova.

Ovaj mladi čovek, gledao sam ga ova dva dana, nije zastao. Video je sve. Da li je na stolovima sve na svom mestu, da li su peškiri i bademantili poredjani kao u vojsci pod konac, sijao mu je u očima svaki osmeh njegovih ljudi. Radovao se radeći! Bio mi je potreban ovakav čovek. Želeo sam da ga “povedem” sa mnom u moj kraj. Pirot jeste, kako sam nekada pisao postao sportsko rekreativno turitički centar. Vrnjačka Banja i Pirot. Koliko su blizu u svemu tome?!

Djordje je uz osmeh nastavio priču o Banji, a svom radu, o aktivnostima, o mom predlogu da se sretnu “naši i njihovi”!

I na kraju, jeste, sve sam mu pomenuo. Staru planinu, divnu pirotsku kotlinu, jezero, manastire, kej, Nišavu I taman da spomenem peglanu, Djordje me obrio s nogu.

U Pirotu se druže uvek najbolje jelo! Oduševio me. Bolje nego u Leskovcu.

Bilo mi je lepo. Podne je, spremao sam se za povratak. Nisam mogao da odolim da još jednom ne odem na bazen, u turski amam, djakuzi, onu solarnu sobu, promenim one saune u kojim je baš “onako”

Izašao sam. Djordje je već tamo za stolom imao neke nove goste sa kojima je, čini mi se, ugovorao neki “veliki dogadjaj”.
Dok sam odlazio momak koji me dočekao ispratio me do kola. Osmeh na recepciji, naklon…

Trenuci koji ostaju. Shvatio sam da ne koštaju ama baš ništa, shvatio sam da je taj osmeh postao deo tog predivnog hotela, svih onih sadržaja.

Osmeh, koji je uz sve ostalo, makar pomogao da zaboravim gde se vraćam!!