Ne zaboraviti. Nikada ne dozvoliti da ostane, kako pesnik kaže "prah na podu"! Treba čuvati, uklesati u kamen prošlog i ostaviti za sva vremena.

 Da se ne ponovi.

Danas je, verovali ili ne 110. dan od one tragedije kod Sopostske petlje ili Hana, kako želite. Pirot u dugoj istoriji, osim ratova koji su ostavljali istorijske tragove i odneli mnoge živote, ovakav sumrak, jauk, bol, izgubljene živote, zapomaganja, dečiji plač nije doživeo.

Smatram sebe neraskidivim delom ovog grada, obaveznim da ne dozvoli zaborav.

Naš Neša Karapandžić je ima mesec dana, odvojio svoje vreme i sklopio priču o danima kada se tragedija dogodila, o smrti Batka i Tarika, o nenadoknadivom gubitku, o njihovim sinovima Ivanu i Onuru koji su ostali bez očeva. Bez ikakvih ambicija da pravimo bilo kakvo remek delo, već da tih 110 objava, sumiramo u jednu istoriju koju ćemo pokloniti vremenu.

 Samo on zna kako se osećao dok je ovo radio, kao što znam  kako mi je duša igrala dok sam se trudio da istorija pamti.

Ovde nema onog što treba jedan ovakav spoj malih i velikih sudbina da sadrži. Nema naslova, negde je u svakome od nas, nema narativa, nema tekstova, priča je tekla baš onako, kako smo se svakodnevno bojali amonijaka, palih cisterni, danonoćnog rada tih junaka koji su zimske noći  provodili u šatoru postavljenom kraj puta za Sopot.

Evo vam priče. Listajte je kao neku knjigu koja, dok se ne stigne do poslednje rečenice, ne ostavlja se. I još to, ova storija nema ama baš nikakve druge ambicije, samo da se tragedija ne zaboravi , da tragedija opominje i podstakne  mnoge odgovorne da ne dozvole da se ista ili slična ponovi. Da nam makar te životne trenutke ostave da o njima ne strepimo.

Na kraju, šta nedostaje?

   Nema policajaca, nema privođenja u Jevrejsku ulicu i bivšu zgradu Beobanke, nema isleđivanja, nema suđenja, nema svedoka iz Policije. Nema tužbe zbog moje i Borisove lične karte, nema blokiranih telefona dvojice čoveka koje sam odmah zvao, ali, koji su smatrali da je veza sa mnom doveka prekinuta.

 Juče mi je neko poslao objavu koja je izašla na Portalu N1.

 Evo je !

20 tona otrovnog gasa, 50 otrovanih, dvoje mrtvih – ko je odgovoran?

Možda me i ta objava, u kojoj sam video mnogo meni poznatih detalja naterala, da se upitam glasno, zašto bi ovo što je uradio moj Neša Karapandža ostalo "kao prah na podu", zašto ne bi ostalo ljudima za spomen.

E, eto je.

 I da nastavim!

Ovde još uvek nema rezultata istrage, nema informacija iz Tužilaštva i Osnovnog suda, Tamara Škembović detaljno analizira na stotine, ma na hiljade strana i detalja, kako bi CINS objavio zvaničnu analizu teške tragedije.

Do tada, ostavljamo vam ovu istoriju Neše i Neše, da je listate u nekim trenucima kada bi da se vratite u te užasne dane, ili sebe, kao aktera, podsetite na užasne trenutke kroz koje ste prošli.

 Ovo je jeste kao knjiga! Knjiga, svedočenje o danima strepnje.

 Kada je amonijak bila reč od koje se strepelo!