Posle razgovora sa Miroljubom Marjanovićem, krenuo sam u okolna sela. Berilovac. 

Ljudi u belim kombinezonima, neka specijalna vozila,  video sam ih tu na mostu u centru sela. Kako bih koga od meštana pitao, svi su nekako izbegavali da nešto kažu. Neki nezadovoljni, drugi nisu želeli da govore. Jedan od onih koji je znao sa kim razgovara, prepoznao me valjda, ponudio se da ga povezem levo od mosta naviše, ide i on u tom pravcu. Vodio me u domaćinstvo najstarijeg Berilovčanina valjda,  Svetomira Mančića. Ima 92. godine. Dva sina, unuke, praunuke... Pronašao sam ga u radionici, sin je mašinbravar, kraj one peći od lima. Ljudi su dolazili dan ranije, nije dozvolio intervenciju. Danas, u prisustvu policajaca, odnete su dve krmače i prasad.

Izašli smo u dvorište, ispred pomoćnih zgrada. Potresna priča, isprekidana,  sakrivao je po neku suzu. Dok smo razgovarali, pojavio se i jedan od sinova. Ljutio se na oca.

Na odlasku, razgovarao sam s komšijama. Ista dilema kod svih. Naravno da se zaraze treba čuvati, odbraniti se, ali, ističu svi, neraspoloženi, da su mogli da ih upozore ranije, da im objasne kakva ih je to muka napala.