Ostavio sam da juče "prenoći"! Da izmerim sebe, svoje raspoloženje, da još jednom izborijim do deset, kako bih mogao da sebi budem jasan potpuno i jesam.

  Ljudi, ja vam kao rodjeni Piroćanac, obećavam da ću uz pomoć svih vas kojima voda sa Nišave još uvek u ušima, da ćemo zajedno, svi mi koji smo odmalena rasli pored Nišave, svi vi koji sada rastete pored Nišave, ali i za sve one koji nisu medju živima, a koji su rasli pored Nišave, MORATI DA NEŠTO UČINIMO DA SLEDEĆEG PROLEĆA, LETA I JESENI , ne bi bilo kao sada!

     Da se ne ponovi 22. februar kada se utopilo jedno majušno srce u grudima sedamnaestogodišnje Andjele. I onaj dan kasnije, kada je jedan momčić od 18 godina, ma odakle on bio, zauvek nestao u nabujalim talasima ubica kanala!

     Ovo sada, želim da napišem najavu za jučerašnju 22. subotu kraj mermerne ploče na kojoj je lik jedne divne, malene devojčice.

      Moramo da spojimo sećanja, detinjstvo, ljubav, lepotu reke i lepotu života, sa ovom tragedijom koja je daleko bilo, mogla da se dogodi nečijoj drugoj ćerkici, nečijem drugom sinu.

     Daleko bilo!

 Samo na to pomislite, da se u svima nama, pored ljubavi prema Nišavi i pripadnosti prema ovom gradu, dogodi bes.

    Izgubljen je život!

   Pratite Portal.

Želim da razgovaram sa vama. Želim da vas čujem. Da reagujete.  Moramo da gledamo u vreme kada će vaša dečica rasti, kada će se kupati na novom velelepnom 380 miliona skupom Otvorenom bazenu.

    Hiljade takvih bazena neće moći da zamene sedmi, peti, Šulejin brzak.

    Tamo može da bude uživanje.

 Nišava je bila i ostala naša radost, ljubav na prvi pogled, izvor našeg života.  Koliko li je samo hiljada hektara zemlje natopljenom ovom vodom i porodilo na hiljade tona pšenice, kukuruza, paprika.

   Imamo sada vremena. Došla je jesen. Nek im i sada bude važnija struja od nas, ali ćemo sada voditi računa kada bujica luduje, da deci mi kažemo, a ne oni, da brinu, vode računa.

      Da tamo ne mejlu.

 Poludeo sam kada sm pročitao  šta je neko gore iz Beograda, gde će mu njegova misao, gde ćemu ta ruka koja je to napisala.

   Dragi ljudi! Životi vaši životi, detinjstva vaše dece, mladosti njihova, je važnija od svega.

    Oni će da rastu pored Nišave, prelaziće preko njenih mostova. I dok oni rastu, dok žive, raduju se, moraju da budu bezbedni!

   Mi je nećemo dati.

   Hajde da obećamo!

   O svemu ostalom uskoro !

   Da vas čujemo!

……………………………………………………………………

   Zvao me Goran Mančić dok sam šetao kejom. Da svrati do pijace, da kupi cveće i dolazi.

 Ja sam nastavio.

Voz je prošao nešto kasnije. Onaj teretni. Sećam se, dok smo se kupali na Nišavi brojali smo vagone. Ovaj ih je imao malo.

   Ta staza od pruge do kanala me uvek uznemiravala.

 Ne znam da li je kamera snimala. Obezbedjenja nije bilo, voda koja dolazi otuda sa planine, mirna, čovek koji je pecao ribu, čeka je tokom celog prepodneva, neće kaže.

 Silazio sam niz strminu.  Na mermernoj ploči uplašeno lice malene devojčice. Skamenjeno. Doveka. Nažalost tako.

   Dok je razgovarao sa svojom Andjelom, pokušao sam da iz sebe izvučem svu muku koja se nakupila u poslednje vreme.

 Dok sam odlazio okretao sam se. Goran je nastavio svoju tugu. Brisao je suze sa mermera.

Pitao sam Gorana, pre nego da se pozdravimo da li je bio u HE Pirot, prošli put mi je najavio i da li se sreo s gradonačelnikom.

  Otišao sam. Gorčina u duši, bes koji pokušavam da potiskujem, sve to se borilo u meni i danas na 22. subotu.

  Neće prestati!

  Nemojte da ćutite.

 Moraćemo. Nema nam druge!

 Eno ga, brzo će doći još jedno proleće, još jedno leto.

 A mi, a Nišava, a naša detinjstva, a detinjstva ove dece koja žive , a detinjstva onih kojih više nema?!