Boldirani kurziv!!

 Umoran sam...

 Žalio sam se ovih dana prijatelju. Strahovit pritisak osećam. Ne mogu da se promenim. Kako bi rekla moja baba Ljubica “nemoj sine sve da turaš na srce “!

Ne može!

Obično odgovoram  meni bliskima. Decenijama je tako. Sva ljudska reč, svaka muka ljudi me dotiče i tada reagujem. Ovo je vraški težak posao. Sudbine ljudi svuda!

.........................................................................

 Četvrtak, 16. septembar

8,45h

Iako sam ono jutarnje vežbanje nekako pregurao, nisam se osećao bogzna kako! Na putu do posla, video sam da ono granje u mojoj ulici nije posečeno, da radnik Komunalca u LEAP parku i ovog jutra kvasi travu. Preko Gazele obično pogledam Nišavu. Čini mi se da je juče bila punija!

Dole kod Lidla postavlja se onaj visoki stub. Već postavili male bilborde firmi koje su u Šopu. Tu na obodu, radnici u različitim radnim kombinezonima žure. Nekakvi kanali su kopani, cevi neke. Kosi se travnjak. Na parking nikada toliko automobila.

............................................................................

Četvrtak, 16. septembar

9,10h

 Kupio sam novine, zastao kod kioska, srela me školska drugarica.

Nešo bre, dođi u našu ulicu. Ovi postaviše svetla, čas rade, čas mračno...Deca se uveče vraćaju, “tvno”!

 Obećao sam!

...................................................................

Četvrtak, 16. septembar

 9,25h

Kuca neko na vratima Redakcije.  On. Bio je juče. Živi u Midžorskoj. Umro mu sin u nepunih 40 godina. U penziji je. Radio u Tigru 42 godine. Supruga domaćica. Prima penziju 30.000 supruga 15. Sin se razboleo od teškog oblika karcinoma.

Ma gde ga nisam vodio. U Beograd , iz Bugarske lekovi, kanabis, čajevi. Sve da ga spasim.
Nosim peglanu, kačkavanj, domaću rakiju. Davam pare na ruke.
U Unikredit banku uzeo sam kredit. Uzo i tamo u onu Agro kod Padež. Ma sve što smo imali dadomo! Da spasim dete !I umre!
Sabramo pare za sahranu, za devetinu. Zaduži se za spomenik. Krediti.
I za mesec dana. Počeše da stizaju zabrane. Žena od penziju ostadoše tri iljade, meni osam. Isključiše vodu, struju. Računi se nagomilali. Blokirali penziju. Izvršitelji na vrata.
Kroz suze, briše ih prstima, teškom  mukom mi prizanaje - Nemamo za leb. U mrak smo. Zima. Sabiramo drvca po dvor. Dobi infarkt. Baj pas. Nema za lekovi 

.......................................................................................

Sve ovo ispiričao mi je prethodnog dana. Rekao sam mu da dođe, za danas, zvao sam direktore nekih javnih preduzeća. Ako se nešto može.

Teško. Sedeli smo juče ponovo pola sata. Ponovo suze, ista priča. Snimio sam ga prethodnog dana. Predomislio se!

Nemoj.

................................................................................

Četvrtak, 16. septembar

11,15h

Zvala me telefonom. Rekao sam da dođe. Sin Janko ima tri godine, ćerka godinu dana. Janko tri godine na listi čekanja za Vrtić. Ona fakultetski obrazovana. Drži časove matematike. Ne može zbog dece da radi više. Muka.

Nije htela kafu, deca je čekaju. Pozvao sam direktorku, dogovorli smo da ode u ponedeljak do nje.

Ne znam šta se desilo. Sećam se da svuda govore da nema liste čekanja. Ma ima bre, ljudi!

............................................................................

Četvrtak, 16. septembar

14h

Ona zove često. Izbeglice sa Kosova. Romi. Dobili su neku  trošnu kuću u Lukavici. Rekli da zove Nenada. Molim vas, muž ima šećer, kuća će da se sruši. Zvao sam Vladicu, predsednika. Pokušaće... 

....................................................................................

Četvrtak, 16. septembar

14,15h

Krenuo sam kući. Prva stanica. Maksi ili Lidl. Kada kako. Hleb, limun... Vidim velika gužva, “hiljadu” automobila. Šoping centar. Naravno da sam snimio i naravno da smo objavili.

..............................................................................

Četvrtak, 16. septembar

17,05h

Pokušavam da dremam do pola pet. Negde u to vreme zvala me ona. Radila je u Prvom maju. Rođena sestra mog dobrog druga harmonikaša. Vlasta i on, legende. ON je nažalost preminuo.

Plače. Kroz jecaj uspeva da mi kaže da je njena sestra Suza umrla za 20 minuta. Osetila bol u grudima. Prsti su joj trnuli. Otišla je u Bolnicu na Interno. Doktorka M je pregledala. Da li sa Prijemnog ili iz Hitne donela je EKG. Nije bio dobar. Doktorka joj rekla da uzme brufen, da odmori kući. Ako ne bude dobro, da ponovo dodje.

Vratili smo se, priča ONA. Dvadeset minuta je prošlo i... naša Suza je umrla.

Obećala mi je da će doći. Nije došla. Velika je tuga.

....................................................................................

Četvrtak, 16. Septembar

20,15h

Gungula! Ne znam čija je reč, ali moja pokojna baba Ljubica je obično, kada vidi nekakvu gužvu govorila “lele kakva gungula, ne mož se projde ...”

Nisam išao. Sonja je imala taj istorijski zadatak. 

Sve sam čuo. Šetao sam te večeri Kejom prema Prvom maju. Da udahnem vazduh. Umesto toga neki gorak ukus u ustima.

Nema patetike. Postoji samo život podeljen na različite načine. Znate ono “nekom brat, nekom rat”

Možda ja grešim. Prihvatam. Ne mogu da ne vidim suze Tigrovog penzionera koji je lečio sina, nije uspeo, ušao u dugove i sada obija pragove da makar može da hrani suprugu i sebe .

Ne mogu da ne vidim pred očima one Rome u Lukavici, ili ovu tugu u porodici mog druga harmonikaša.

Ma jeste, sve je to život.

Ali ima tu nešto.

To se zove osećaj mere, dokle se može ići u raskalašnosti na jednoj strani života, a dokle ide ono drugo, da ljudi žive sa osam hiljada dinara.

 Za to vreme vatromet, govori, skupi pevači, nekakvi jutjuberi...

Ma neka, neka i sve to.

Ali, zar se ne može da napravi od ovih razbacanih para, zgrada u nizu, ogromne gomile novčanica, zar se od toga ne može da nešto odvoji za neki fond, za one koji nemaju, za dečicu koja boluju od teških bolesti, za one koji žive u memli, za one koji još uvek gaze po dvadesetom veku!

 Ima i ono da SIT GLADNOM NE VERUJE !

Ima i ono da su se neki zaboravili, ima i ono da su zatvorili krugove da žene sinove i ćerke ne iz ljubavi, već po onom, da su u istom kolu gde ih razmenjuju da bi bogatstva sačuvali.

Sve ima!

.........................................................................................

Ovaj tekst sam uradio u petak, 17. septembra pre podne.  Ostao je nekoliko dana da ”odleži”.

 Danas sam potpuno siguran da ga treba objaviti!