... Zvao me pre neki dan Nebojša, živi u Velikom Selu. Bilo je predveče, ljudi završili poslove u polju, seli ispred prodavnice. Priča njihova je uznemirujuća, tako je i Nebojša preneo. Duže vremena iz njihovih dvorišta, braništa, podruma, "gradina", krade se sve ...

..............................................................

... Obećao sam Nebojši da ću u utorak u 10,15h biti u centru sela, tamo kod Doma.

Krivudavi Kružni put tog prepodneva skoro pust. Rano opeklo! I ti ljudi, poljoprivrednici "imaju dušu"!!! Po neki traktor, biciklista. Njive požnjevene, ostala slama... Kukuruz odskočio. Uvek sam pred očima imao njive u Grčkoj "prosečene" cevima za navodnjavanje. Rod bi sigurno bio bolji. Ali, kod nas je još uvek sve to daleko.

Tu ispred Velikog Sela, u "gradini" starac pognut pod teretom kofa, navodnjava, starija žena plevila je leje. Unuk, pod šljivom, "tukao" je telefon.

Te slike koje vidjam u njivama, te ljude kojima je muka neodvojivi deo života, uvek me sete na stihove pesme makedonskog pesnika Koče Racina

...Denovi li se – denovi, argatski maki golemi!

Stani si utre porano, dojdi si večer podocna,

nautro radost ponesi, navečer taga donesi –

aj, pusti da e, pust da bi, ostanal život kučeški!

Rodi se čovek – rob bidi, rodi se čovek – skot umri,

skotski cel život raboti, za drugi tuѓi imoti.

Noseći "denove" u mislima stigao sam ispred Doma. Predsednica mesne zajednice je na javnim radovima, meštani su želeli da razgovaramo u Sali. Čekali su me na niskoj ogradi kraj spomenika. I muka se "razlila"!

Nebojša Jota, koji me zvao da dodjem, pokušao je da nekako primiri ovaj gnev, strah koji se uvukao u ljude ...

I onda je krenula još uznemirujuća priča, svako je hteo da još nešto kaže !

...........................................................

Još dugo, kada sam kameru isključio, pričali smo nasred sela. Šop, bivši fudbaler, Noka Šipa, Kšk, Toša Madjin, svako od njih kazavši uz ono, "ugasi kameru da ti kažem" otvorio je dušu i rekao mnogo toga. Neka je mali deo tako, a njima verujem, trebalo bi da se mnogi zamisle. Uplašeni, Velikoselci, pomenuše kradje šume, strah da o tome glasno kažu, nemoć da nemaju kome da se požale.

Da, ima kradja i u drugim selima, ali eto, Jota se odvažio da se bar nešto čuje... Da to i rekoše, Paune, neka se bar čuje, znamo mi da i od toga neće biti ništa ... ali, neka se bar čuje !!

........................................................

Nisam se osećao dobro.

Na svo moje neraspoloženje koje osećam ovih dana, gledajući neke koji nemaju obraz "gazeći" istinu i poštenje, došlo je eto i ovo. Uvek sam nekako na poseban način osećao muku tih težaka, naboranih lica i ispucalih ruku, njihovu večitu borbu s prirodom, s jednom jedinom željom, da prežive!

U takvim trenucima, Šantićeva pesma, koje se uvek setim, još više me uznemiri, vodi u očaj ...

...........................................................

O klasje moje ispod golih brda, Moj crni hljebe, krvlju poštrapani,

Кo mi te štedi, ko li mi te brani ,Od gladnih tica, moja muko tvrda?

Skoro će žetva... Jedro zrnje zrije...U suncu trepti moje rodno selo.

No mutni oblak pritiska mi čelo, I u dno duše grom pada i bije.

Sjutra, kad oštri zablistaju srpi I snop do snopa kao zlato pane,

Snova će teći krv iz moje rane - I snova pati, seljače, i trpi...

Svu muku tvoju, napor crnog roba, Poješće silni pri gozbi i piru...

A tebi samo, kô psu u sindžiru... Baciće mrve... O, sram i grdoba!...

I niko neće čuti jad ni vapaj - Niti će ganuti bol pjanu gospodu...

Seljače, goljo, ti si prah na podu,Tegli i vuci, i u jarmu skapaj!

O klasje moje ispod golih brda,Moj crni hljebe, krvlju poštrapani,

Кo mi te štedi, ko li mi te brani Od gladnih tica, moja muko tvrda?!

................................................................................

... Znamo se vi i ja dobro. Nismo od juče. Pišem i govorim u prvom licu. Hoću odgovornost za svaku reč. Da se zna čija je. Mnogo sam različitih sudbina video za ove četiri decenije kako pratim život... Gledao sam tragedije i radosti u oči, slušao tužne priče, radovao se pobedama. Verujte mi, gledajući ove ljude, njihova lica, razumeo sam, po ko zna koji put da su sva zla i sva dobra stvorili ljudi.

Rubrika u kojoj ću pisati o tome, upravo će se tako i zvati. patrijarhovu poruku često zaboravljamo. U svakodnevnom životu, prosto ne možemo da verujemo, šta se sve dogadja oko nas! Ne, nisu neke nebeske sile, to smo uvek bili mi! Za dobro i loše.

Ova ispovest ovih divnih ljudi u Velikom Selu, ostaće kao večita rana .

Video sam muku, drhtave , nemoćne ljudske ruke i priču o ljudima. Onima koji "hrabro" u mraku otimaju drugima život!

I tako... I tako, dokle ...!

Ajde da budemo, bar malo i bar nekada, LJUDI !!!