U danima smo kada neki kao istoričari, neki kao nostalgičari, a neki kao puki svedoci vremena primećujemo okruglu četrdesetogodišnjicu od smrti Josipa Broza Tita, kako se nekada govorilo, najvećeg sina naših, u međuvremenu posvađanih, naroda i narodnosti. Te davne 1980. godine stavljen je zarez, a deceniju kasnije i tačka na jednu epohu koja je uzurpirala dobar deo prošlog veka i čije posledice i danas živimo.

Neću pisati o tome iako bi možda trebalo. Ideja teksta je osvrt na paradigmu vladanja sa jedne i podaništva sa druge strane kao ključnih elemenata našeg političkog mentaliteta od Karađorđa pa do danas. Viševekovno istorijsko bitisanje srpskog naroda vremenom je rodilo potrebu za vođom. Naše nacionalno buđenje tokom Prvog srpskog ustanka bilo je praćeno formalno-pravnim definisanjem titule vožda koja je ubrzo napuštena ali će simbolično ostati prisutna u nacionalnoj svesti Srba na neodređeno vreme. Titulature srpskih vladara su se naravno vremenom menjale ali je psihološki afinitet prema autoritetu jednog čoveka opstao rađajući podaništvo kao drugi pol uspešnog vršenja vlasti. Jedno bez drugog nije bilo moguće čime je trasiran put ekstremnim krajnostima naše političke kulture koja teško nalazi meru između nekritičkog obožavanja i neprirodne mržnje u odnosu na politički subjekt. Sasvim logično, postavlja se pitanje kakvo je onda istorijsko iskustvo vladara, a kakvo podanika. Možda sintagma blistavo i strašno daje odgvor na to pitanje i najbolje opisuje živote modernih srpskih vladara, a delom i njihovih podanika. Za otprilike dva veka petoro njih je stradalo Karađorđe (1817), knez Mihailo Obrenović (1868), kralj Aleksandar Obrenović (1903), kralj Aleksandar Karađorđević (1934) i Zoran Đinđić 2003. godine. Svaka od tih smrti za protagoniste epohe bila je sumoran kraj, a za njihove političke protivnike otvaranje šanse za uspon ka vlasti uz gotovo folklornu deobu na pre i posle čime smo postali društvo sa verovatno najvećim društveno-političkim diskontinuitetima na tlu Evrope. U istom vremenskom periodu bilo je i vladara koji su obaranje sa trona preživeli ali uz progone, osporavanja, sudske procese i druge vrlo neprijatne posledice. Među njima su knez Aleksandar Karađorđević koji je 1858. godine maltene prognan iz Srbije i umro je u Temišvaru 1885. godine, slično njemu u nekoj vrsti samoizgnanstva preminuo je 1901. godine u Beču kralj Milan Obrenović, da bi 1970. godine u Americi kao izgnanik preminuo i poslednji jugoslovenski kralj Petar II Karađorđević. Tokom prošle decenije život je kao izručeni optuženik u Haškom tribunalu završio i Slobodan Milošević pa po tome i njega možemo svrstati u prethodnu grupu. Za sve to vreme podele su opstajale, mržnja bujala, a nepoverenje u državu bilo je sve veće. Neslavna statistika vladanja pokazuje da su svega trojica srpskih vladara tokom prošla dva veka vladavinu okončali prirodnom smrću u domovini i uz iskrenu žalost svojih podanika. Reč je o Milošu Obrenoviću (1860), kralju Petru I Karađorđeviću (1921) i Josipu Brozu Titu (1980). Pomenuta trojica su i najduže vladali, svi zajedno blizu osamdeset godina. Prema tome, svako dodatno pojašnjenje gore pomenute sintagme blistavo i strašno mislim da nije potrebno.

Drugo pitanje koje se nameće se odnosi na iskustvo podanika. Namerno koristim taj termin jer se čini da je pojam građanina za naše uslove još uvek manjinski i teško dostižan s obzirom da podrazumeva emancipovanu osobu, kritičkog mišljenja i dovoljne samosvesti da na politiku ne gleda emotivno već racionalno. Samo po sebi iskustvo podaničkog mentaliteta jeste emotivna kategorija i vrlo je zanimljivo jer je kroz vreme nadograđivano sve savremnijim metodama vladanja. Drugim rečima, podaništvo je vremenom narastalo srazmerno potrebi vlasti da bude totalitarnija. Ako poredimo vreme monarhije sa kasnijim republikanskim sistemom videćemo da je građanski duh često nadvladavao podanički što je u ovom drugom formalno demokratičnijem sistemu retko kad bio slučaj. Istorija ozbiljnog straha od vlasti pa time i ozbiljno prisutnog podaništva se definitivno lepo može pratiti nakon 1945. godine. Strah od partije i državnog aparata od tada počinje da stvara vrlo štetne “mutacije” u genetskom kodu srpskog političkog bića. U kombinaciji sa ustaljenom potrebom za onim koga je Domanović nazvao vođom nastala je nepresušna inspiracija za bavljenje politikom našim modernim nosiocima najviše vlasti. Uplašen, odan i fasciniran vođom ali i svestan da OZNA sve dozna, rađao se prosečni srpski glasač. Paralelno sa tim stvaran je efikasan model kontrole javnog mnjenja i potencijalne kritičke svesti koji egzistira do danas. Kao što je u vreme monarhije, svesno ili ne, uzor vladanja bio Miloš Obrenović, tako je za vreme republike to postao Josip Broz Tito. To je negde bilo sasvim logično jer su obojica hronološki i sistemski svojim vladavinama generisali ključne konture upravljanja koje su kasnije po inerciji opstajale. Zašto je podanički mentalitet kulminirao baš u doba komunizma jednim delom se može objasniti samim mehanizmom vladanja koji je počivao na izgrađenom kultu ličnosti, jednopartijskom sistemu, medijskom uticaju i obrazovno-vaspitnom sistemu koji je decu i omladinu od najranijeg uzrasta pripremao na odanost vladajućoj garnituri koja je suštinski poistovećivana sa državom. Ideja da je država zapravo jedan čovek sa svojom partijom u to vreme dobija dogmatski karakter koji će se međugeneracijski prenositi. Svi oni koji su pokušavali da se provuku ispod radara propagande i da promišljaju o realnosti vrlo brzo su se sudarali sa represivnim aparatom partije pa i same države. Iako deklarativno zgađeni monarhijom komunisti su oberučke prihvatili doživotni, neprikosnoveni i nepogrešivi princip vlasti Josipa Broza Tita koji postaje nekrunisani vladar proleterijata. Njegov portret postao je obavezni deo enterijera partijskih “vernika” koji su na mesto kućnih ikona kačili groteskne fotografije vrhovnog komandanta i doživotnog predsednika. Iako se činilo da se to nikada neće desiti, Tito je ipak umro 4. maja 1980. godine, a podanici su doživeli najveću kolektivnu traumu posle Drugog svetskog rata. Živeći kasnije uz parolu “I posle Tita Tito” partijski aparatčici su indukovani postkomunističkim stres sindromom uporno tražili Druga Starog među generacijama mlađih političara. Da li su u tome uspeli? Prepuštam odgovor vama.

Davor Lazarević, istoričar

*Fotografije preuzete sa sajta wikipedia 

foto 1 CC-BY-SA-3.0-RS, https://sr.wikipedia.org/w/index.php?curid=1374005

foto 2 CC BY-SA 3.0, https://sr.wikipedia.org/w/index.php?curid=1376586