Ovaj tekst je nastao povodom neslavnih godišnjica koje nam mart mesec donosi. Verovatno bih tekst sročio na čisto istorijski način uz par ključnih podataka, uzrocima i posledicama, ukratko ponovio bih činjenice koje već svi dobro znamo i svake godine u ovo vreme ponavljamo kako bi radili na jačanju kulture sećanja koja našem napaćenom narodu baš i ne ide od ruke. Međutim, kako se ovih dana nalazimo u vanrednom stanju sličnom onima koja su nas pogađala poslednjih decenija, nisam se mogao oteti potrebi da ovom tekstu dam malo drugačiji smisao.

Naime, u mom životnom veku koji će se krajem narednog meseca zaokružiti na broju trideset osam ovo je čak četvrto vanredno stanje kojem svedočim. Spletom istorijskih okolnosti mart mesec je izgleda postao tačka susreta svih vanrednih stanja koja su zadesila Srbiju u poslednje tri decenije. Sigurno ćemo još dugo pamtiti 9. mart 1991, 24. mart 1999, 12. mart 2003, a bolnim sećanjima pridružujemo još i 15. mart 2020. godine. Ako tome dodamo i martovski pogrom Srba na Kosovu onda postaje jasno zašto je pomenuti mesec postao okvir za esenciju najgoreg što je naša novija istorija donela. Vreme je pokazalo da su prva tri datuma zaista bili velike prekretnice naše moderne istorije. Nakon 9. marta 1991. godine smo opijeni nacionalizmom krenuli da vodimo ratove kako bi spašavali državu koja je već desetak godina bila klinički mrtva čime smo otvorili poslednje poglavlje našeg stradanju u dvadesetom veku. Put koji smo odabrali neizostavno nas je vodio ka sukobu sa dobrim delom sveta okupljenog u NATO alijansi što se i obistinilo 24. marta 1999. godine. Vek smo počeli kao heroji sa Cera i Kolubare, a završili kao poraženi, posramljeni, poniženi i sa epitetima koje posle Drugog svetskog rata nijedna evropska nacija nije ponela. Osvit novog milenijuma srpski narod je sačekao sa nerešenim nacionalnim pitanjem, bez definisanih granica, u ekonomskoj katastrofi, izolovan od čitavog sveta, izmoren ratovima i slomljene kičme, ponižen pred žandarmima svetske politike. Kao istorijski rekovalescent ipak smo uspeli da mobilišemo poslednje atome potrošene energije i da ih artikulišemo 5. oktobra 2000. godine na ulici koja je ispala poslednja i neuspela forma našeg zakržljalog i zakasnelog kritičkog mišljenja. Nažalost, simbolični 6. oktobar se nikada nije desio. Ubrzo se ispostastavilo da su retrogradne snage devedesetih preživele. Pozornica je ostala ista, čak i „glumci“ koji su brže bolje obukli revolucionarni kostim. Epilog, ponovo strašan. Neporažene i osnažene snage iz epohe propadanja svima su pokazale 12. marta 2003. godine da su još uvek tu. Godine koje su sledile najbolje su pokazale političku i svaku drugu pozadinu ubistva premijera dr Zorana Đinđića, dok se društvo polako vraćalo unazad zaglušeno parolama o evropskom putu, napretku i demokratiji.

Da li smo iz svega toga nešto naučili? Da li smo posle svega postali bolji, pragmatičniji, da ne kažem pametniji? Odgovore na postavljena pitanja delom čitamo i u našim danima kada smo ponovo u vanrednom stanju zbog pandemije virusa koji čitavu planetu baca na kolena. Ovoga puta na sreću nismo mi krivi ali imperativi trenutka su ponovo isti. Mobilizacija sopstvene svesti, savesti, humanosti, odgovornosti i najzad ljudskosti po ko zna koji put nije potpuna i delotvorna. Ponovo padamo na ispitu zrelosti kao društvo koje baštini dugačku istoriju ali i kratku pamet. Epidemiju virusa prati još izraženija „epidemija“ nepoverenja u državu, institucije i sistem uopšte. Uspele su političke elite poslednjih decenija da se ogade prosečnom građaninu do te mere da ih više ne doživljava ozbiljno čak ni po cenu neposredne zaraze koja kidiše na goli život. Uz redovne „gluposti“ vlasti usledila je vanredna „pamet“ u koju mnogi, s pravom ili ne, nemaju poverenja. Možda je tome razlog što još od 1999. godine još uvek nismo prebrojali žrtve, možda i to što je ubistvo premijera ostalo u mraku političkih igara, možda i to što smo susret sa pandemijom karikirali, banalizovali i slali ljude u šoping u ekstremno zaražena područja. Možda je nepoverenju kumovao i „komarac ubica“ koga pomenu prvi među nama kao paradigmu nečega mnogo strašnijeg od „najsmešnijeg“ virusa na svetu. Sve u svemu državu, institucije i vlast niko više ne uzima ozbiljno, a razloga je previše. Rodile su ih decenije iza nas. Ostaje nam da se nadamo da će posle ove pošasti doći otrežnjenje od propagandnog političkog rijalitija u kojem smo kao društvo zarobljeni. Korona nas uči koliko su važni lekari, prosvetari, stručnjaci svih profila, a koliko političari i dalje ostaju samo političari. Na najgore načine ponovo saznajemo dokle stiže sistem zarobljen u kulturu nekompetentnosti, korupcije, nepotizma, poltronstva, lične i profesionalne neodgovornosti. Sve je postalo relativno pa, nažalost i sam život. Valjda ćemo iz svega konačno nešto naučiti kako za par decenija neki novi hroničar, pišući o ovome što nas je snašlo danas, neće morati da guta knedle i mota u pristojnu foliju naše mentalitetske, iskustvene i političke slabosti.