Ovih dana nastojimo da budemo u svemu pravedni. Ne postoji strana kojoj bi se okrenuli i dali bilo kakvu  prednost, dok u svemu ne spoznamo činjenice i proverimo ih sa svih strana.

   Uz sve to postoji i ono ljudsko.

 Želimo da poštujemo sudbine, da ljude doživljavamo svakog posebno, kao bića koja imaju pravo na svoju slobodu, rad, radost, ma, sve ono što nas karakteriše u odnosu na druga bića.

   U toj neizvesnosti, postajemo sve nepoverljiviji, čangrizavi, više gledamo u druge, često izmišljamo! Za neke je to duhovna hrana, prilika da istisnu sav onaj gnoj mržnje i prosipaju ga tamo gde su naumili!

    Zamislite tu porodicu.

   Otac častan, savestan, poštovan, uspešan na svom poslu. Važi za boljeg u rangu. Majka ozbiljna, supruga, zaposlena u jednoj instituciji koja bi trebalo da  pokazuje svu brigu za ljude.

    Dve divne ćerke, uče za život, naslediće oca, uživaju na fakultetu izuzetno poštovanje.

  Porodica, tiha, skromna, kako narod kaže, “mrava nisu zgazili”!

  I odjednom, sručila se bezumna sumnja, neprimerene reči,  užasne optužbe.

    Tamo na radnom mestu,  supruga je, zbog jednog dana nedolaska na posao, (mala glvobolja i temperatura iznad 37), poslata da uradi test. Dve zaposlene u toj kući i starija ćerka poslate su na test.

 I test – pozitivan.

    Od tog dana, majka i ćerka i druga mladja, žive u njihovom stanu. Od bolova, od temperature, od bilo kakvih simptoma -  ništa!

   Ali, test je tako pokazao.

    U toj instituciji se zaćutalo. Odgovorne nisu komentarisale. Nema više  testova, nema pozitive.  Svi zdravi, a dotadašnji kontakti?!

       Doktor je 13. marta bio na sednici Štaba. Bilo je mnogo ljudi. Svi su, hvala Bogu, zdravi. Priča o karantinu u Gradskoj upravi – laž!

Zašto ih ne testiraju, uostalom?!

    Otac je poslednje nedelje, pre nego da ode na slobodne dane (koji su mu pripadali po rasporedu), uradio operacije, utorak, sreda i četvrtak. Svi pacijenti, posle operacije bili su dobro. I sada jesu!Otišao  je na slobodne dane i sve OK, bio je dobro.  Bez simtoma! U istom su stanu. Svi dobro.

   I tada, u toj lavini svega, ružnih poruka, sumnji, panike, otac je testiran.

     Bio je pozitivan.

 Poslao je poruke svima, komšijama, rodbini, prijateljima, sve ih je obavestio da znaju. Ukoliko je neko kontaktirao sa njim. Odgovori su bili jasni. Sve je u redu!

Prošlo je više od nedelju dana. Testirane su i ostale kolege. Njih troje, svi  negativni. Odeljenje mirno, ljudi koji tamo leže mirni!

I tada je krenula agonija za porodicu.

    Oni, koji su jedva dočekali da bljuju laži, „slali“ su ćerke u Italiju!  Izmišljali da su na vežbama bile sa onom doktorkom koja je šećeraš i koja je skončala. Pokazivali neki jadnici slike sa rodjendana, koji je, navodno,  proslavljen u kafani.

Laž!

 Slike su sa rodjendana 2019. 

I još ovo,  ćerke su poslednji put bile u Italiji 2017. godine. Od tada ne!

 I poslednja teška laž. Otac porodice je, zamislite dokle ide ljudska podlost, bio u kontaktu sa tragično preminulim  direktorom iz Tigra.

Nikada se u životu nisu sreli!

   Pobogu, ljudi, zašto?!

     Da li vas hrane ove laži,  da li je to deo života?!

      Ništa što se kao kaljuga razlivalo gradom,  ništa od onoga što ste izustili   nije bilo tačno!

 Ništa od svih vaših zlih priča.

     Hajde, biću otvoren.

 Na Odeljenju ortopedije Gradske bolnice za sada nema korone.  Koliko vremena treba da prodje da bi se testirali? I ne samo Ortopediji, zašo ne i Zavod za javno zdravlje?

………………………………………………………………………………..

             Porodica živi u svom stanu u naselju Senjak, nastojeći da sačuva bar nešto malo mira.

    Uznemirava ih svaki poziv, ne mogu da veruju da su ih i prijatelji zaboravili. Rodbina dolazi ispod terase da ih vidi. Snalaze se za sve neophodno i čekaju da prodje tih 28 dana kako bi se vratili,  dokazali svoju pravednost.

     Porodica poznatog pirotskog lekara je dobro. Zdrava, bez simptoma, ali s velikom mukom u grudima i težinom u duši! Na vrata je samo jednom pozvonio čovek s rešenjem i niko više.

    Možda bi ponovljeni test pomogao da dokažu istinu. Možda bi test uradjen mladjoj kćerki, za koji se niko nije setio, takodje pokazao mnogo!

   Da, za kraj.

   Lako je postalo biti nepravedan, govoriti ružno o drugima, trovati ih neistinom. U Srbiji ljudi aplaudiraju lekarima, medicinskim sestrama. Ovde u Pirotu o lekarima se priča ružno. Ne zato što je to tako, govore se laži, uznemiravaju se njihove porodice, unosi se strah medju ljude!

    Kako je, ipak, užasno teško biti dobar i pošten čovek!

      Glavu gore, ljudi! Zazvoniće pravda i na vaša vrata, eno je, dolazi!