Obećao sam da ćemo povremeno obilaziti pirotska sela. Znam da je ta priča o selima užasno složena, ima ih 76, na velikom su prostoru. Seoski turizam, "napad" turista, sve to uticalo je, da se više okrenemo Dojkincima, Slavinji, Visočkoj Ržani, Rsovcima. O njima ćemo uskoro ponovo pisati, jer je očigledno sve potrebnije.

Podsećam, pre neku godinu, radili smo Projekat pod metaforičnim nazivom "Jedna cipela u selu, druga u gradu"! Razgovarali smo sa ljudima u selima na kružnom toku. Problemi se znaju.

Prošle subote, Dragoslav Jocić Tref, rodjeni Vojnegovčanin pozvao me da napravim priču o ovom selu.

Vojnegovac je pre više od decenije bilo najpoznatije pirotsko selo u Srbiji. Najpre Vlada, a potom sin Marko Kostić, šampioni zemlje, dovodili su ovde najbolje takmičare iz Srbije i okolnih zemalja, a u ovo selo i na stazu podno Padeža stizalo je po nekoliko hiljada ljudi.

Staza je sada u korovu, Marko Kostić se takmiči po Srbiji i okolnim zemljama. Čak i na trening više ne može gore. Pitao sam staza je izgubila status, registracija godinama nije obnavljana. Sve treba da se uradi ponovo. Svi čekaju da Tref nešto uradi "gore"!

 …………………………………………………………………

Vojnegovac se nalazi na jugoistočnoj strani plodnog  Pirotskog polja. U podnožju planine Padež.  Do Pirota se kolima stiže za petnaestak minuta, udaljen je  13 km.  Na poslednjem poopisu imao je nešto manje od 300  stanovnika. Škola je prazna. Odjeknula je lepa vest da je jedno dete "stiglo" za prvi razred!

Crkve nema, ima manastira u blizini. Prodavnica je u sklopu Zadružnog doma. Vojnegovčani su išli do Vrhovnog suda i Zadružni dom vratili u vlasništvo sela.

  ………………………………………………………………

Znam tu priču poodavno. Vojnegovčani kažu da  se tokom leta sve probudi, promeni,  kada dodje Joca Tref iz Beograda.

I ovog leta je tako. Tref je inicirao sredjivanje Doma,  novčanim sredstvima podstakao početak, meštani su takodje učestvovali. Na delu  zgrade uradjena je fasada. Planira se i uredjenje igraonice za decu na velikom prostoru u centru sela gde je i teren za mali fudbal.

Sa Vladanom Ranđelovićem, predsednikom  Mesne zajednice  krenuo sam u obilazak. Odbijao je da govori pred kameru, trema, šta li je? Bio sam strpljiv i na kraju uspeo.

 Predsednik me poveo da obidjemo Zadružni dom. Nisam verovao šta sam video. Zamislite da meštani u selu, da li i neki drugi, sami sebi, odnosno Zadružnom domu kradu imovinu.

Nastavili smo dalje. Nekada ne tako davno, mladi su u podrumu Doma napravili kafe bar. Tu su se okupljali momci i devojke iz Vojnegovca i okolnih sela. Dolazili su i iz grada! Gužva, nije moglo da se udje.

Za vreme bombardovanja, Vojnegovčani su se ovde krili.

A sada, kako sada izgleda. Znam, da se ovakvi prostori u Beogradu sada najelitniji, za pozorišne predstave i kulturne restorane!

I na kraj Tref. Sa meštanima sedeo je ispred prodavnice u okviru Doma. Kafa, kabeza, priče, planovi…

  Iz sela sam se vraćao lošim putem. Sećam se kada smo išli na moto trke, bilo je isto ovako. A prošlo je više od deset godina.  

Vojnegovčani spominju put, očekuju pomoć  za dalje uredjenje Zadružnog doma. Školu treba popraviti… Planova ima. Vojnegovac nije daleko. Da, mnogima je jedna cipela u gradu, druga na selu, ali treba ulagati. Utoliko pre što je Vojnegovac tu, blizu grada, na samo petnaestak minuta.