U Srbiji se danas obeležava Vidovdan, u znak sećanja na kneza Lazara Hrebeljanovića i srpske ratnike poginule u bici s Turcima na Kosovu polju 1389. godine.

Ime praznika se vezuje za svetog Vida, koji je prema „Prologu” vladike Nikolaja Velimirovića, poreklom sa Sicilije.
Pominje se i kao praznik starozavetnog proroka Amosa - slave srpskog kneza Lazara, koji je poginuo na taj dan, a u predvečerje praznika se sa svojim velmožama pričestio u Crkvi Samodreži na Кosovu.
Prema „Prologu”, SPC istog dana slavi i svog patrijarha Jefrema, koga je Sabor izabrao 1375. godine i koji je „1382. venčao kneza Lazara za cara”.
Za Vidovdan se prepliću istorijska zbilja i narodni običaji i verovanja oličeni u razvoju kosovskog mita uporedo s paganskim kultovima starog slovenskog božanstva Vida.
Vid je smatran vrhovnim božanstvom - „Bogom nad bogovima” a svi drugi bogovi tek polubogovima. Među Srbima i svim Slovenima verovalo se da je Vid svevideće božanstvo, pa se Vidovdan smatra i praznikom za oči, odnosno praznikom koji „otvara oči”.

Jedna od odlučujućih bitaka u srpskoj istoriji odigrala se na Vidovdan, 28. juna 1389. godine na Kosovu polju.

Predvodeći srpsku vojsku protiv Turaka u toj bici je poginuo knez Lazar. Od tada, borba za oslobođenje zemlje od Turaka ukorenjena je u srpsku tradiciju.

Srbi pamte Kneza Lazara ne samo po hrabrosti u bici na Kosovu, već i po tome što je izgradio mnoge manastire i druge zadužbine.

Na ikoni se knez Lazar predstavlja u vizantijskoj carskoj odori, ali bez krune na glavi. U levoj ruci drži svoju glavu, a u drugoj krst. Vidovdan nije praznik radosti, ne igra se i ne peva, a ljudi se prisećaju palih ratnika i obilaze njihove grobove.