Ha, da je neko drugačije vreme, umalo ne rekoh (normalno), DANAS bih u 12h pozvao Pirotske trubače da zasviraju, baš kao što je na današnji dan pre 16 godina na terasi na Veznom traktu svirao divnu muziku jedan niški bend.

      Na terasi, u kafiću, u Redakciji, svuda, bili su naši dragi gosti, drugari, prijatelji. Sviralo se, pilo, mezilo do jutra.

  Verujte mi, negde u dubini duše, ni tada, ali ni sada, nije mi bilo jasno šta se to dogodilo posle 28 godina u Radio Pirotu,  i šta ja to živim te večeri i gde sam to krenuo?!

 Gde sam to bio, gde sam ostavio na hiljade sati krvavog rada iz ogromne ljubavi, gde sam to sada i gde ću?

     Odgovor nemam ni danas!

 Bilo je tako noralno da budem srećan, da se smejem, razgovaram, prisećam, dok su naši novinari Ivana i Antić razgovarali u studiju s gostima. TGP, Peda Mančić, da ispred Opštine bio je Mima Spasić, moj prijatelj. Drugi nisu smeli da dodju. Smeli ili hteli.

     Gde će na svečanost kod čoveka, koga su samo nekoliko meseci ranije, oterali iz njegove druge Kuće.

 Bila je tu moja majka, Maca, Ljubiša, Milan, Ljilja naravno, glavni gost moj unuk Andrija, Iva… Videćete na slici.

 Čak iz Valjeva, došao mi je moj drug Dragan Ikona. Isti "ludak" kao ja. Spavao bi pred mikrofonom. Došao "medijski magnat" Vitko! Meni bliski bili su tamo Saša, Ema Lilić, Adnan, Felja, bilo ih je da ne nabrajam.  …………………………………………………………………………………………………

   I bilo je što je bilo!

 Nekako se ovakvim povodom kaže koja reč o prošlosti.

 Ljudi koji su radili kod nas dolazili su i odlazili. Iz različitih razloga. Nekima, nadam se, negde stoji sakriven ožiljak nepravde koji će ih peći, jer ne samo da su izdali, već su pokazali nepoštovanje u odnosu na to koliko sam želeo da budem dobar prema njima.

 Uostalom, da nije bilo tako, zar bismo dočekali ovaj dan.

…………………………………………………………………………………………..

     Danas su tu, eno ih u redakciji  dele dobro, često zlo, sa Anom i sa mnom, Biljana Stanković od prvog dana, Ivana Stojanov, samo godinu, dve kasnije, Zoran Panker, poodavno, Sonja Ćirić osam godina, Milan Mitić mislim već dve godine i naš dečko, Stefan Ćirić, koga smo prihvatili kao mezimca koji je prvi majstor svog posla i čija kamera ima dušu, a njegove oči vide sve ono lepo što drugi nikada ne bi mogli.

 To smo mi danas!

…………………………………………………………………………………………………

   Šta je sada, posle 16 godina, važno reći.

   Da priznam, da sam se promenio, ili da ne bude svršen glagol, da se menjam iz dana u dan!

    Godine ovog rada su na meni, u mojoj duši, u srcu, u mislima u pogledu na život, ostavile duboke tragove.

    Ne znam kako ćete me shvatiti. Ali kako polako odlazim, sve više želim da radim, da razumem ljude, da im budem brat u muci, da brinem njihove brige. Ono: " Mene sve rane moga rode bole…" - odzvanja u mojim damarima.

 Ne, nisam siguran ni svestan kako se zove to osećanje.

  Sve vreme u životu sve što sam radio, radio sam sam. Sam gledao u lepo, reagovao na nepravdu, po Beogradu razgovarao sa mnogim majstorima ovog posla i od sebe napravio novinara, ma ne samo novinra, čoveka koji smatra da mora da bude slobodan u ovom poslu!  

   Da novinar mora da traga za istinom i da se bori. Da demokratija nije "samo reč", da postoji jedna PRAVDA i da valja biti njen poklonik bez obzira na moć, na ružne reči, pritisak, koji često može da se sruči na njegov častan rad.

     To nisam umeo. Istinu o njima, kada je nešto dobro, nisam ćutao, ali, u svim drugim situacijama, tako sam se pred Bogom prekrstio, morao sam da kažem.

  I sada o meni najdražim ljudima, posle moje porodice, naravno. Mada sam često duže kraj njih nego u Dimitrija Tucovića.

…………………………………………………………………………………………………

   Svestan sam! Radi se o osobama iz drugačijeg vremena. Život prihvataju obično, kao igru. Osmeh i verovanje u ljude i pravdu je deo njihovog razumevanja života. Često u strahu, za sebe, ponekada za moje zdravlje, brinu o našoj Kući, strepe da li ćemo i dokle živeti i raditi. Ne vole kada iz mog lap topa, zato sam se osamio, izadju neke "oštre strele", koje često pogode "u centar" i izazovu reakciju. Njima to zasmeta.

    I danas, na ovaj dan, smatram ih herojima ovog posla jer ne posrću kada nas gaze, jer su im pogledi uvek jasni i reči koje izgovore istinite i poštene.

  …………………………………………………………………………………………………

   Eto zato danas nisam zvao Marija i Sašu Pavlovića.

    Zato ću i danas, kao svaki dan, popiti Biljinu kafu u pola jedanest, a kasnije, kada Panker i ja oko pola dva uzmemo po malu čašicu "krušove", što nam je doneo Anatoli iz Bugarske, sa redakcijom ću obeležiti 16. rođendan firme.

…………………………………………………………………………………………………

   A vi, dragi dobri ljudi, budite sigurni da ćemo biti vaši dok nas ima. Ne plašite se, zovite nas, pišite, borite se za bolji život u vašoj ulici, naselju.

 Mi ćemo vas razumeti i raditi za vaše dobro.

 U stvari, kada zaustavim vreme i vratim se na 26. novembar 1978. godine, kada sam zvanično postao novinar, uvek, ama dana nije bilo da nisam propovedao upravo to:

   Stalna borba za običnog, "malog" čoveka koji teško može pronaći pravdu.

   Još malo će 44 godina moje burne istorije, još malo će, 24. oktobra, 74 godine moje životne borbe.

   Samo sam u ovom vremenu, ovih dana dočekao jednu brojku!

 Danas je 16 godina postojanja Medijskog doma "Ani press".

  Osvanulo je 5.840-to jutro!

   Dobar vam život, ljudi!

    Čuvajte se i ne zaboravite, mi smo još uvek tu, VAŠI!