Draga dečice!

     Videli smo se ovih dana. Ono prvi put onako stidljivo okretali ste se, pitajući se zašto li snimam. Kada sam na Portalu objavio i sutradan došao da vas vidim, lepo smo se ispričali, a potom ste  zaigrali "na dva gola". 

Bilo mi je lepo. Ta vaša dečačka radost, lopta u mreži, ozarena oznojena lica, vratila su me u detinjstvo.

    … U našoj Novosadskoj ulici bilo je mnogo dece. Sa nama su se igrali i dečaci iz oficirske zgrade, kako smo je zvali! Ulica tesna, "slepa" nije imala širok izlaz na drugoj strani. Pred našom kapijom smo se okupljali. Igrali smo klisu, "Neka bije neka bije", Žandar lopov,  klikere…  Trkali se uveče našom ulicom, kroz ćoše u glavnu ulicu, zatim kod Gimnazije levo i ponovo do bandere ispred naše kuće. Večeri smo provodili ispred Banke (sada Poresko). Toci je stanovao na drugom spratu. Spustili bi kabl, doneli gramofon i slušali ploče, čekajući đake iz škole ! Zimi bi od snega pravili golove, lomili komšijske tarabe, sa onim dole kao hokejaške palice i igrali hokej. Sećam se tako je, kao ja, došao jedan čika, zvao se Žoli i slikao nas.

 Izašli smo u novinama "Dečaci  Novosadske ulice". Imali smo ekipu, zvala se Pionir. Da bi sakupili malo para da kupimo majice ("dresove") , ostalo su davali roditelji, u našem podrumu smo pravili pozorišne predstave, a devojčice iz ulice,  na stepenicama od podruma bile gledaoci. Ona čuvena petodinarka, ulaz!

     Loptu  smo kao i vi najviše voleli. Fudbal nismo imali! U prodavnici Borovo kupovali smo najbolju loptu i one bele patike. Zima, leto, bilo kada. Igrali smo u dvorištu Učiteljske škole (sada Visoka strukovna škola za vaspitače), u školi Vuk Karadžić, a "gostovali" preko Nišave,  u tadašnjoj školi Pavle Krstić (Sveti Sava)

  U Pazaru smo bili mi, zvali smo se "Pionir" (Kari golman, moj stariji brat  Milan, Boka, Ratko Giljen, a nešto  kasnije "doveli" smo Malinka iz Senjaka i Božu Cincu iz Tija Bare)

  Zatim Senjak (Sika, Mija  Prpac, Malinko,…), Kasarinci ( Ćaza, Joca, Johi…. ) Tija Bari - Torpedo (Gec, Šilja, Pnja , Pujka Cena). Šuleja, Džomba, Mika Faćir, Kamara bili su Santos.

    Kada smo malo poodrasli, igrali smo prvi Turnir  "Tri kornera penal"  na košarkaškom i  gle čuda osvojili prvo mesto. Dobili smo neke crnkinje statue, nikada ih nećemo zaboraviti (Milan, Buda, Lola, Boža Cinca i Neša ). Sećam se ceo Stadion navijao je za vojnike, neki Češko iz Zagreba, opasan dribler, a mi ih dobismo 4:3!!!

 ………………………………………………………………

    Draga dečice.  Prošao sam i danas, ponedeljak, padala je kiša, nije vas bilo. Nastavio sam u Redakciju, da bih vam napisao ovo pismo!

    Stalno ste mi u mislima!

     U našem gradu je napravljeno nekoliko terena za mali fudbal. Počelo je uređivanje prostora oko zgrada. Nadam se da će vaše zgrade u Naselju ATP doći na red. 

Osećam vašu dečiju želju, radoznalost, ljubav prema lopti. (Mi nismo imali fudbal. Uvek bi govorili "idemo da igramo loptu"!)

Neko od vaših starijih nam je poodavno predložio da pokrenemo akciju. Još tada sam razgovarao sa Vladimirom Ilićem, direktorom Tigra. Čika je mnogo dobar, zvaćemo ga da jedan dan dođe da vidi gde igrate.

Predložićemo i gradonačlelniku Vladanu Vasiću. Njegov sin Darko bio je odličan fudbaler. Neša Đorđević iz Sportskog centra  takođe će da pomogne, siguran sam! Uostalom svi oni imaju decu. Svi fudbaleri koji su postali poznati, počeli su kao vi. U svojoj ulici. 

Samo jednom je čovek – dete!

      Ima tu još nekih poslova koje treba uraditi, a koje vi i ne treba da znate. To će stariji uraditi!  Bilo bi dobro da predsednik Kućnog saveta ili predsednik Saveta stanara, "skokne" do naše Redakcije. Da krenemo u akciju. Ako je moguće da do prvog maja zaigrate na pravom terenu! I dresove ćemo da nađemo!

Eto dečice radujem se, kako se ono kaže ,"kao malo dete" što ćemo uraditi sve što treba da se radujete.

Pirot mnogo daje za vas mlađe. Neprocenjivo je važno da volite loptu, da igrate fudbal, košarku, rukomet, da trčite, da idete u naše klubove, da se bavite sportom. Naravno i budete dobri đaci i još bolji ljudi!

Znate vi to, svi najbolji sportisti, fudbaleri, recimo, počeli su na ulici, između zgrada ili na poljančetu!

Možda će neko od vas se sećati jednog dana, kada zaigra u Zvezdi ili Partizanu, ili kao naš Dika uskoro u Laciju, da je počeo na terenu između zgrada u ulicama Stevana Sremca, Vukovarskoj i Jevrejskoj, u naselju ATP.

........................................................................................

I jedno podsećanje. Dragana Jovanović je 29. juna poslala na mesindžer poruku. Mi smo predlog objavili. I od tada je sve krenulo .
Dragana inače stanuje u jednoj od ovih zgrada. Javila se ponovo kada je priča objavljena i rekla mi da je jedan od ljudi koji stanuju u ovoj zgradi, Milan Jovanović,(igrao je nekada fudbal), sa Nešom Đorđevićem direktorom, dogovorio da Sportski centar obezbedi golove i mreže i izravnjaju teren.
Baš dobro, dakle, imamo na čemu da gradimo dalje aktivnosti.

Tek sada sam saznao da deca ovaj teren zovu "Marakana"! Bravo dečice!

Interesantno da je jedan od mališana, Sava, plavi dečko u trenerci, (stoji prvi s leva na  naslovnoj fotografiji) unuk našeg rano preminulog Boke Jovanovića (stoji izmedju Karija i Neše, treći s leva na slici ekipe "Pioniri").
Život je pun nekih sudbina. Pogledajte sličnost!

...........................................................................................

Javio se i nekadašnji fudbaler Vlada Đorđević