Verujte mi da mi je sve gore kada krenem do tog "kanala"! (Ovo "kanal" smatrajte u pežurativnom smislu)

  Ne radi se o nekoj bespomoći, nekom stanju razočarenja, odustajanja.

  Ma ne, naprotiv.

    Sve ovo vreme, od tog 22. februara do danas, pokazalo je mnogo toga što ne zabrinjava samo, već izaziva u čoveku nevericu, neko stanje duha koje se teško objašnjava.

    Od tada do danas, da čovek ne poveruje, neki ljudi su ćutali, kao da se, aman, ne radi o smrti jedne devojčice, jednog mladića. Kao da nam tragedija ne preti i, ne daj bože, vrti se tu negde oko nas.

   Da ih pominjem po stoti put, gore je po njih. Gore zbog toga što nisu pokazali one prave osobine ljudi!

     Da li je moguće da nema dubokog uznemirenja, da im ne pada napamet da to što se dogodilo maloj Andjeli i Masheru, može…

     Da li je moguće da nas svojim ponašanjem pokušavaju da ne vide, da nas ne čuju, da žive u svom svetu nikakvih procena, od kojih nijedna nije bliska životnoj istini.

    Ma da kažem još jednom.

   Grad je morao da bude uporan da ne dozvoli onakav napad u pismu koje je poslao gospodin v.d. gen. dir.

   Svi papiri su kod njih. Da bez našeg pritiska prelistaju sve potpisane odluke i potraže način da se bar nešto promeni. Nešto što će direktno promeniti stanje na reci!

    HE Pirot se ponaša kao da su locirani negde tamo na Madagaskaru. Navodno ne smeju da kažu reč, da prenesu "gore" naš strah, neraspoloženje, ma, našu tugu koju i dalje tugujemo!

    EPS živi i radi izolovan od svih. Sam i za sebe! Po svojim zakonima, slovima na papiru kojih se drže, bez da su se odmah tog dana, tog 22. februara,  zabrinuli, došli, videli unesrećenog oca, sestru Andjelinu. Da se zabrinu za dalje, da pronadju rešenje da ne strepimo.

   Ma ne, surovo, da surovije ne može, nastavili su da svakog dana pritiskaju to crveno dugme i u korito Nišave, ne u reku, reku nemamo, prosipaju bujicu hladne vode po živote opasnu.

 Pisao sam i Ministarstvu energetike. Razgovaram svakodnevno sa izuzetno prijatnim osobama koje znaju sve o tragediji koju živimo, preneli su mi isto raspoloženje koje ima i ministar Zorana Mihajlović. Očekujem njihov odgovor! Da se nadam da će od njih nešto krenuti.

………………………………………………………………………………

   Za sve ovo vreme, čitamo različite misli naših ljudi. Posle onog slikanja, kada je spomen ploča postavljena,  kojem je prisustvovao i gradski predstavnik, svi ti koji su čuli pred kamerama televizija, koje od tada ni reč ne rekoše, zaćutaše. Gde se izgubiše potpisi na navodnoj peticiji? Gde je ORSP, njihov guru da od 22. februara do onog smešnog performansa podignu glas. Grdni nastupi na televizijama. NIšta. Polako, kako se i predpostavljalo postaju politička organizacija sa poraslim apetitima da učestvuje na beogradskim izborima!

……………………………………………………………………………....

   Toliko o tim mojim osećanjima. O tom (ne) raspoloženju koje sam imao i danas, na 19. subotu kod kanala. Beše mi žao kada je prošle subote Andjelin otac cveće koje je doneo ostavio kraj ploče, jer je neko, zamislite, odneo onu plastičnu kofu.

Odlučio sam da ipak nešto promenim.

  Evo tog raspoloženja koje sam na licu mesta ponovo pokušao da iskažem. Ne obraćajte pažnju ko govori, ma nebitno, važno je ljudi gde smo, ko smo …

 Popeo sam se gore na most, otišao tamo do tog Kompenzacionog bazena 1. Ništa mi nije bilo jasno.  A  pravila? Ogromna voda koja je kuljala iz turbine išla je pravo u reku. A tamo dve velike vode!  A tamo neka pravila.

      Gorana, Andjelinog oca, nije bilo. Najavio je da će doći. Ide kod Cvetkovića, spomenik se završava. Šest meseci je 22. jula. Spomenik će biti postavljen početkom avgusta.

     Oko reke nekoliko ribolovaca. Ne razumem se u to njihovo, ali mi nije bilo jasno. Mutna voda, ovde kulja ova bistra zavojska.

     Opeklo sunce. Vlaga. Pre nego da krenem, ostalo mi da sebi, vama, ne znam kome kažem, da nećemo stati! Zar ne Piroćanci? Ne smemo!

…………………………………………………………………………………

    Vraćam se na početak. Loše je raspoloženje. Prošao je dan. Nisam bio spreman da odmah pišem. Ne mogu da verujem da tako može. Vi, dobri ljudi, hvala vam. Nastavićemo mi. Sve i svi ostali, nadam se da će razumeti.

 Mi tražimo samo da se razumemo!

 Da budemo ljudi!

Da shvatimo šta nam se desilo…

Šta nam se dešava…

 Da budemo zajedno i da gledamo nas, naš Pirot, Nišavu...

 Istinu i pravdu!

 Toliko!