Od prvih dana aprila, o Milanu Živiću, anasteziologu iz Pirota i njegovim kolegama Momi Bojkiću, Milanu Elenkovu i Draganu Tošiću, ispričane su mnoge ljudske priče. To su oni Piroćanci, ljudine, lekari. Svi su ih upamtili! Osoblje, pacijenti, rodbina koja je drhtala u hodnicima, ispred zgrade, na klupama u dvorištu… Znali su ih i poštovali…

Koliko je njihovih intervencija, pokazane brige spasilo živote, tamo u prostoru gde gore vatre, gde virus nevidljivim putevima obara ljude? Tu, gde su trenuci odlučivali, Milan, Moma, Milan i Dragan, nisu čuvali sebe. Četiri sata na Intenzivnoj nezi, nema teže, oči upale, znoj, drhtave ruke. Potom osam sati odmora, zaštita, umor, ali san ne hvata! Potom nazad, još četiri sata borbe za ljudske živote…

  Pomislih, da to su heroji kojima aplaudiramo sa terasa, iz dvorišta, sa balkona…

 Izadjimo na terase, balkone, ispred kapija naših kuća, aplaudirajmo lekarima Milanu, Momi, Milanu i Draganu!

 Apaludirajmo dok nam se ne vrate! Svake večeri u 20 časova!