…Dok je montiran sinoćni razgovor, zvao je Nemanja Petrović.

  Na današnji dan, prošlog meseca, njegova supruga Milica rodila je muško dete. Preminulo je u niškoj Bolnici.

 Snimili smo razgovor. Kasnije je u dogovoru sa porodicama odlučio da se intervju do daljeg ne emituje. Dok ne stigne obdukcioni nalaz.

   Nažalost, tužne priče izgleda nemaju kraj. Samo što su ljudi, izgleda strahovali da se jave.

   Pročitajte šta je naš sugradjanin Perica Krstić napisao u svom mejlu.

 Čekamo odgovor direktora Dr Gorana Petrovića. 

 Sve smo učinili da se čuju obe strane.

 Ovo je bila ova prva...

........................................................................................................

   Ovako sam završio prethodnu priču. Ova sledeća potpuno je ista. Neka da dragi Bog da ih više nema.

    Nemanja Petrović, Piroćanac, rodjen 1992. godine video je našu objavu sinoć. U trenucima dok se ovde u Redakciji "kuvalo" zvali su Miljanini roditelji iz Vojnegovca, njen otac mi je rekao da je juče bio u Nišu, kada je beba bila već mrtva. Ljut je, nervozan. Tužan. Vinko je čekao otpusnu listu. Kažu, nema načelnika da potpiše. Već je 12,45 kada ovo pišem, Vinko se vratio u selo. Bio je u Pirotu, razgovarao sa advokatom.

    Za sve to vreme slao sam poruke i zvao sekretaricu direktora Bolnice. Zvao ga i na mobilni. Rekao sam da ću doći, ako neće milom... Tražio sam da prenese. Svi čekaju njegov odgovor. A i obaveza nam je.

 Postavili smo priču iz Belog Polja.

......................................................................................................................

Iz kabineta direktora Bolnice Dr Gorana Petrovića stigla je informacija. Pretpostavljao sam. Sekretarica mi je rekla da direktor ima sastanke, da ne može da razgovara. Sutra je na službenom putu.

 Time je ta farsa završena.

Iskreno, pretpostavljao sam da će biti tako!

   U medjuvremenu stigla mi je poruka. Nepoznat broj. Neko ko zna prilike na ovom odeljenju.

-Ginekologija je u fazi raspada. Ne čude nas ovakva dešavanja. Zbog "mudre politike" su otišli Vanja Dimitrov, Bata Todorović i Sava Rančić. Boban Manić odlazi na porodiljsko.
-Verovatno ne može da izdrži čovek tempo! Pitajte koliko rade!

................................................................................................................

   Vratio sam se Miljani. Vinko, njen suprug, javio mi se pre jedan. Krenuo je.

Naš posao je takav. Ponekada morate da stojite na vrelom suncu, po snegu, kiši, do nekoliko sati da bi snimili dogadjaj. A sve to stane u 2 minuta.

   Vinko, Dragana, oba brata Milan i Ivan, otišli su. Čekaju ispred ulaza.

  U jednom trenutku, malo sam zakasnio, snimio sam direktora Gorana Petrovića gore na terasi. Valjda su hteli da se uvere u moje prisustvo.

    Vreme je prolazilo. Neki teški kamion parkirao se da otera neku opremu. Morao sam da promenim mesto "osmatranja".  

   Miljane još nije bilo. Iz Bolnice su stalno izlazili ljudi, neki od njih bi zastali i razgovarali sa braćom. Čekao se trenutak. Vinko je otišao u zgradu. Milan i Ivan otvorili su sva vrata na kolima. Nešto kasnije dobio sam znak da će Miljana izaći. Nisam smeo bliže, oterali bi me, kao sinoć! Uspeo sam da pridjem kolima, da je ohrabrim!

 Jedno vozilo je otišlo. U drugom Ivan i Dragana, bračni par, samo što nisu krenuli. Poslednja informacija! Šta su vam rekli?

   I na kraju, moj insajder iz Niša poslao mi je poruku sledeće sadržine!

-Dete je u pratnji aneseteziologa i pedijatra Zdravstvenog centra Pirot, sanitetom dovezeno u UKC Nis.
-Dete je u trenutku dolaska u UKC Nis prakticno bilo bez znakova zivota.
Pokusana je reanimacija ali nazalost bezuspesno. Praktično, na Klinici za decije interne bolesti UKC Niš, samo je konstatovana smrt deteta.
-Po zakonu izdat je nalog za sudsko medicinsku obdukciju.
-Dete je bilo staro 4 sata. 4.5kg tesko i rodjeno je u terminu.

   .....................................................................................................................

  Već je tri kada završavamo ovu objavu. Osećam neko pomešano raspoloženje. Tuga je velika. Miljana i Milica, dve majke izgubile su decu. Tuguju Nemanja i Vinko. Njihove porodice. Prijatelji.

   Tragedija je velika.

 Ovo što smo učinili juče i danas ima samo jedan jedini cilj!

 Da se tragedije ne dogadjaju.

  Da li je neko kriv ili ne, neka o tome prosudjuju drugi. Ljudi smo. Svi. I oni koji su tih dana i noći činili u granicama svog znanja i moći, da verujemo da su želeli dobro.

  Ili, želimo da verujemo!

  Postoji, medjutim, u svemu još mnogo toga što se u poslednje vreme dogadja.

 Ovde u našoj Bolnici. Da li samo tamo?

 O tome pišemo i zato nas "kažnjavaju". Zbog toga nas neki bacaju u blato, drugi vide kao svetlo istine na kraju mračnog puta.

 Naša savest je i ovoga puta bila čista – kao istina.

 Sve ostalo i svi ostali neka razmišljaju.

 I neka im uvek pred očima dok rade budu s ljubavlju očekivani mališani, rodjeni ljubavlju, s nestrpljenjem očekivani u za njih pripremljenim sobicama.

  Objavili smo, da se više ne dogodi!