1. Poljoprivreda, preduslov razvoja pirotskog kraja!

Naša Medijska kuća od prvog dana postojanja Plus radija, a kasnije kada se pre pet godina pojavio i Portal Plus online, značajn prpostor davala je razvoju poljoprivrede . Prvo smatramo da je ova grana priovrede ne samo uza pirotski kraj, već i za Srbiju veoma značajna i da može da pokrene razvoj.

Drugo Pirot sa svojom okolinom bogat je svim resursima. Ima Staru planinu, koja je prirodni dar, ima veoma plodnu ravnicu gde mogu da uspevaju sve poljoprivredne kulture. Stočarstvo , ukoliko bi se posvetila neophodna pažnja bilo bi razviojenio i na Staroj planini i u kotlini.

NA Konkrsu za Projektno finansiranje Grada Pirota , prošle godine obradili smo i istraživali da li mogu da ožive sela ,,Pod okriljem Stare planine,,! Naš projektni zadatak ovog puta je da na isto pitanje odgovorimo, ali kada su u pitan ju sela u Pirotskoj kotlini .

.............................................................................................................................……………

U v o d

U XXI veku Srbija je tokom samo tri petogodišnja perioda tranzicijom vraćena iz industrijskog u poljoprivredno doba. Ali ne u doba moderne poljoprivrede efikasne izdašne i održive. Vraćena je u doba poljoprivrede preživljavanja u neuhranjenosti.
U srpskoj tradiciji i istoriji seljak je, doslovce i zakonski, bio vezan za zemlju; on nije imao pravo da je napušta, niti proda. Zbog toga se ona delila među naslednicima pa su tokom generacija parcele postajale sve manje i manje, toliko da prosečan posed više nije mogao da ishrani prosečnu porodicu. U Srbiji je prosečan posed 3.5 hektara, rascepkan i bez sređenih katastarskih knjiga.
U socijalističkoj Jugoslaviji zemlja je nacionalizovana: oduzimana je velikim zemljoposednicima i pretvarana u društvenu svojinu. Maksimum privatnog poseda bio je 10 hektara, seljaci su na silu uguravani u zadruge, a zbog deljenja mehanizacije i boljeg plasmana proizvoda na tržištu, te zadruge mogle su se boriti sa konkurencijom društvenih agrokombinata.
Višepartijski sistem i tranzicija donele su nam promene: zadruge su ukinute; kombinati razbijeni zapušteni i prodati u bescenje; sela se prazne, imovina se prodaje u bescenje a seosko stanovnistvo od dobrih domaćina pretvoreno je u prekarijat. Uvozni lobi uništio je povrtarstvo u Srbiji kao i voćarstvo – nekada važnu izvoznu granu.
Kroz otvorene granice subvencionisani evropski proizvodi ušli su i ugrozili domaćeg poljoprivrednika koji preživljava uz nedovoljn u državnu podršku ili zaštitu. Štaviše, kontrolisane cene osnovnih životnih namirnica napravile su od njega monetu za potkusurivanje i čuvanje socijalnog mira.
Tako je uništeno domaće stočarstvo i ratarstvo, iako bi Srbija (jedina zemlja u Evropi slobodna od GMO) trebalo da ima obezbeđeno, pa i privilegovano mesto i na domaćem i na stranom tržištu.
Sve što je do sada, od raspada Jugoslavije pa do danas, rađeno u oblasti poljoprivrede – rađeno je pogrešno. Situacija se iz godine u godinu pogoršava. Iako se mantra “poljoprivreda je naša najveća šansa” to se u praksi nije do kraja realizovalčo. Mala i srednja poljoprivredna gazdinstva u teško se održavaju. Problemi poljoprivrede rešavaju se na dva nivoa: republičkom i lokalnom. Šta republička vlast može da preduzme.
Pre svega treba završiti restituciju i vratiti zemlju bivšim vlasnicima od kojih je nepravedno oduzeta, da bi se znalo tačno šta pripada državi. Zatim je potrebno omogućiti prodaju državne zemlje poljoprivrednicima po povoljnim uslovima, sa mogućnošću otplate rata na 20 godina. Jer, zemlja treba da pripada onima koji je obrađuju.
Zakon o zadrugama je spreman i čeka već godinama da bude stavljen na dnevni red Skupštine. Nema logičkog razloga zašto to još nije urađeno. Zadruge su najbolji način udruživanja seljaka i njihovog ekonomskog osnaživanja. Zakonsku osnovu za osnivanje zadruga treba hitno uraditi.
Neophodno je uređenje katastarskih i zemljišnih knjiga. Treba hitno završiti ovaj posao u svim selima kako bi se znala situacija i preduzimale efikasne mere za optimalno korišćenje ograničenih prirodnih resursa. Treba oporezovati zemlju u parlogu kako bi se pospešila njena prodaja i kultivisanje, a dati beneficije onima koji je uspešno kultivišu.
Za razliku od drugih zemalja u Srbiji je sistem napravljen tako da seljak snosi ceo rizik proizvodnje. U isto vreme on je slabo plaćen, a na putu “od njive do trpeze” sa mnoštvom posrednika i državom koja se ugrađuje na kraju, hrana završava sa visokom cenom koju stanovništvo jedva podnosi (procenat prosečnog troška za hranu u Srbiji je mnogo veći nego kod drugih zemalja).
Proizvođač sam finansira setvu ili se zadužuje, ako ne rodi, ili je rod uništen, zbog vremenskih neprilika, on je taj koji gubi. Najčešće nema para za osiguranje koje bi ovaj gubitak pokrilo. Ako rodi ¬ cene padaju i on opet gubi. Dobijaju oni koji ga ucenjuju: nakupci, preprodavci, marketi i država.
Treba napraviti sistem kakav imaju razvijene države: pomoć pri ulaganjima, garantovan otkup, po mogućnosti garantovane otkupne cene pre setve. To se može sistemski rešiti i onda će seljak moći i hteti da počne da proizvodi i za tržište.
Omogućiti seljacima da gaje kulture koje odgovaraju klimi i terenu. Tu posebno mislim na voćarstvo i povrtarstvo. Razraditi sistem beneficija kao i pospešiti otkup (koji je najveći problem zbog komunikacija i ucena nakupaca, u selima udaljenim od urbanih centara) kako bi svako mogao da proizvodi i da od toga živi.
Izjednačiti prava seljaka sa građanima. Sistem univerzalne zdravstvene i penzijske zaštite i socijalne pomoći pospešiće i poboljšati život na selu pa samim tim i smanjiti odliv stanovništva u gradove i odumiranje sela.
Treba doneti zakone koji će zaštititi domaću poljoprivredu i mala poljoprivredna gazdinstva od nasrtaja svetskih korporacija. Jedan od benefita toga što Srbija još nije u EU je i donekle veća sloboda u zakonodavstvu, posebno u oblasti zaštite od multinacionalnih korporacija iz oblasti petrohemisjke, prehrambene i fitofarmaceutske industrije. Neobično je važno zakonski regulisati potpisivanje međunarodnih ugovora kako se ne bi gubio suverenitet zemlje u odnosu na strane faktore, a na štetu naših stanovnika (što se događa sa gotovo svim ugovorima sa stranim investitorima koje je vlada potpisala). Zaštititi lokalnu privredu, tržište i stanovništvo podzakonskim aktima koji ograničavaju nadležnost stranih korporacija.
Trenutna monetarna politika pogoduje samo uvozničkom lobiju, a šteti izvoznicima. Drugačije vođenje monetarne politike pospešili bi izvoz poljoprivrednih proizvoda.
U ovom zagađenom svetu organska poljoprivreda je način da Srbija izađe iz zaostalosti. Njene zaparložene površine idealne su jer su čiste od hemijskih otrova koje koristi moderna agroindustrija. Ona ima idealnu klimu i idealan sastav stanovništva za organsku poljoprivredu: mala seoska domaćinstva. Organska poljoprivreda zapošljava mnogo ljudi, a njeni proizvodi se lako i po visokim cenama plasiraju na tržištu. Ali potrebni su edukacija, otkup, putevi i podsticaji.
Umesto reindustrijalizacije i čeličana, treba da pravimo organske i bioodržive farme sa autohtonim kulturama i stočnim fondom (mangulica buša). Srbija jedina u Evropi ima soju i meso bez GMO. Ona bi mogla i trebalo bi da bude veliki izvoznik ove kvalitetne, zdrave hrane po visokim cenama. To sada nije slučaj, jer ne samo da se ne izvozi, nego ne može da se plasira ni na domaćem tržištu, gde uvoznički lobi konkuriše sa lošijim ali jeftinijim mesom. Time najdirektnije ugrožavaju naše stočarstvo, ali i zdravlje stanovništva.
Promovisati alternativne i održive izvore energije i treba težiti i dati podršku energetskoj samostalnosti malih poljoprivrednih domaćinstava.
U XXI veku u svetu, pa i u Srbiji, vidi se pokret suprotan migracijama u gradove iz XX veka. Iz velikih urbanih centara ljudi se polako sele natrag u ruralne krajeve. U vreme asfaltnih puteva i modernih komunikacija moguće je raditi od kuće. Da bi gradsko stanovništvo pristalo da živi na selu, srpska sela treba uvesti u moderno doba. Najudaljenija sela na jugu Srbije podsećaju na nastambe iz srednjeg veka, bez puta, komunikacija i ostalih benefita modernog doba.
Da bi sela opstala i zaustavio se odlazak mladih neophodno je dovesti moderne komunikacije ¬ prvo asfalt i struju, a potom i internet mrežu u svako selo.

.............................................................................................................................……………

Ovo je uvod koji smo preuzeli iz jedne analize poljoprivrtednih stručnjaka sa Poljoprivrednog fakulteta. Želeli smo na taj način da skrenemo pažnju na brojne detalje koji su značajni, a o kojima ćemo razgovarati obilazeći deset sela u Pirotskoj kotlini. Razgovaraćemo sa ministrom Branislavom Nedimovićem, Vladanom Vasićem, gradonačelnikom, Goranom Popovićem, pomoćnikom gradonačelnika za poljoprivredu. Interesuje nas, a odgovor ćemo dobiti od stručnjaka iz Poljoprivredne stručne službe, Mimice Djordjević, o tome kakav je kvalitet zemljišta u Pirotskoj kotlini i šta se sve može gajiti i šta može uspevati . Sve to, omogućiće da se pronadju odgovori na brojna pitanja koja ćemo postaviti.

Da li Strategija o poljoprivredi koju je uradilo Ministarstvo može da doprinese bržem razvoju poljopruivrede!? Koliko Gradska uprava doprinosi razvoju infrastrukture! Kakav je program Fonda za poljoprivredu sa ciljem da podstiče poljoprivredna gazdinstva i uključuje mlade u poljoprivredu .

Planiramo da obidjemo deset sela u Pirotskoj kotlini i razgovaramo sa starijim ljudima o selu i poljoprivredi nekada, sa uspešnim poljoprivrednicima koji su na savremen način organizovali svoje gazdinstvo, sa mladim ljudima i njihovoj spremnosti da se ili vrate u selo ili da u selu u kojem žive razviju poljoprivredu i postanu farmeri. Verujemo da ćemo na kraju ovog Projekta spoznati sve detalje od značaja za dalji razvoj poljoprivrede u Pirotskom kraju!