11. Selo Krupac – najveće selo, najbolja infrastruktura, najviše neženja, mladi nisu sigurni u novi biznis!

U Krupac često idemo. Povodi su različiti. Od početka i završetka radova na asfaltiranju, postavljanju kanalizacije, turističkih, sportskih manifestacija... Uvek je ovo selo ostavljalo poseban utisak. Od svog izgleda, gužvi u centru sela, ispred Doma kulture. Vidjao sam ljude koji su traktorima prolazili selom, a u gradinama starije ljude, pognute od napora kako, u zavisnosti od godišnjeg doba, kopaju, seju, okopavaju, ili beru paradjz, papriku... Ono čega u Krupcu ima najviše.

Prateći ciljeve ovog Projekta pokušao sam da u razgovoru sa brojnim ljudima, odgovorim na projektno pitanje: Da li postoje izgledui da se “druga cipela vrati iz grada” odnosno, da mladi sakupe hrabrost, pronadju pravu ideju, postave cilj, sredstva i krenu u biznis. Namerno upotrebljavam tu reč, jer je neophodno napraviti savremeno gazdinstvo, tražiti sredstva od Države, grad ionako već prati poljopriovrednike i jednog dana postati ono što je cilj- savremen, mlad, bogat farmer!

Pre nego krenemo u priču o Krupcu, na internetu sam pronašao jedan od mnogih tekstova koji su do sada napisani o ovom selu. Izvadio sam deo koji karakteriše prošlo vreme, kako bi to bilo i dobro uporedjenje .

Najveće selo u pirotskoj opštini sa oko hiljadu i po stanovnika (ime izvedeno od latinske reči cruppellarii – oklopnici) smešteno je u njegovom jugoistočnom delu, na obroncima Vidliča i na desnoj obali reke Nišave. Nastanak naselja datiran je u daleku prošlost, drugi ili treći vek nove ere, ali se izgled i socijalna osnova današnjeg sela formiraju nakon oslobođenja od Turaka (Stojković 2010, 36). Uspostavljanjem međudržavne granice između Bugarske i Srbije, odlukom Berlinskog kongresa, Krupac postaje selo na granici, pogranično mesto, sa izrazito nacionalnim karakteristikama
Krupačko stanovništvo oduvek je primarno bilo orijentisano ka stočarstvu zadružnog patrijarhalnog tipa (ovčarstvo, kozarstvo, konjarstvo), pa tek onda prema zemljoradnji, vinogradarstvu, povrtarstvu i voćarstvu, na kraju i prema trgovini, zanatstvu i pečalbarstvu. Izražena tradicija planinsko-pašnjačkog stočarstva u kombinaciji sa gajenjem žitarica (pšenica i kukuruz) nastavljena je i nakon Drugog svetskog rata („Turci su s početkom proleća otkupljivali jagnjad i ovnove da bi ih nakon tova na staroplaninskim pašnjacima krajem jeseni prodavali po sofijskim i carigradskim vašarima. U XIX veku kao trgovci najistaknutiji su Crnovunci, među kojima je posebno bio poznat Dimitrije Droz, koji je boravio na Ponoru i Slpu i sa ostalim saplemenicima preuzeo celu ∗ Pripremljeno u okviru projekta Održivost identiteta Srba i nacionalnih manjina u pograničnim opštinama istočne i jugoistočne Srbije (179013), koji se izvodi na Univerzitetu u Nišu – Mašinski fakultet, a finansira ga Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja RS. PORODIČNO GAZDINSTVO U POGRANIČJU 158 trgovinu sirom, maslom i kačkavaljem. Oni su robu prodavali u Grčkoj, a odande su dovozili so i tamjan Izobilje pašnjaka i bogatstvo vode podsticali su preradu mleka u okviru zadružnih bačija i organizovanu proizvodnju pirotskog kačkavalja. Organizaciju bačijanja u dvadesetom veku preuzimaju zadruge. „Početkom zime pa do maja ovce su držane na pojatama, ovčarnicama, koje je imalo svako domaćinstvo. Međutim, kada su duge zime dovele do nestanka stočne hrane, stada su zajednički držana na posebnim lokalitetima pogodnim za zimsku ispašu, tzv. 'turlima' koja su bila zaklonjena od jakih vetrova i mraza (Stočarsku delatnost pratila je prerada vune, kao najizraženija domaća radinost, iz čega su proisticale velike količine sukna, ćilima i drugih odevnih artikala i predmeta pokućstva. Krupac je i danas snažno naselje sa privrednim i ljudskim potencijalom: postoji organizovana zdravstvena služba i osmogodišnja osnovna škola, ali i drugi objekti poput benzinske stanice, mlina, kafana i dr. U samom selu postoji crkva Svetog Nikole iz 18. veka, a u njegovoj blizini i istoimeni manastir.

...........................................................................................

Prvi razgovor o selu, obično priredimio sa predsednikom mesne zajednice. Kako je Saša Zlatković, vredan mlad čovek više u pokretu, to smo, iako smo bili jedno prepodne u Krupcu, sa njim razgovarali u našem studiju. Složili smio se da je suština, dakle, šta će reći, bila najvažnija. Pitali smo i rekli smo sve ono, što smo već videli, čuli u Krupcu, ali i sve ono što on kao jedan od vrednijih predsednika Mesne zajednice do sada, može da nam kaže. Uostalom, po infrastrukturi, Krupac ne zaostaje za gradom.

A sad ajmo u selo. Septembar promenljiv, čas kiša, oblaci, vrućine. Dana kada smo tamo bili bio je baš prijatan za obilazak. Bilo je oblačno, sunce se povremeno pojavljivalo. Put do Kruipca, zna se, ravan, “carski” jeste uzan na nekim delovima, i nije osvetljen kao onaj izvorski. Crkva Sveti Jovan Krstitelj ispred Krupca simbolizuje ovo selo.

Od Saše predsednika, naravno da sam tražio da mi predloži karakteristične sagovornike. I moram da kažem da je u tome uspeo. Kako mi je bilo lepo, ma i posao sam veliki uradio, probao domaću rakiju i snimio detalje koji mogu da služe za primer, ne samo Krupcu, već i Srbiji. Porodica Marković. Supruga Dragana i kršni delija Saša. Sa njim je tu bio i brat, ali iz razumljivih razloga, nije želeo pred kameru. Dolazeći pred njihovo gazdinstvo, kao da su znali dočekali su me na ulici i odmah smo krenuli na posao

Sa Sašom smo nastavili obilazak. Krenuo je da nam pokaže deo gde pravi silažu i telad. Što je u Pirotu, da se nadje u mesarama prava retkost.

Pošto smo videli gazdinstvo Saše Markovića predložio sam da prisednemo i razgovaramo! Dok je Saša “na sitno” sekao peglanu, njegov proizvod, krenuli smo u priču

Kada je porodica Marković u pitanju to nije bilo sve. Dakle, ovde je “zatvoren krug”. Njiva, silaža, hrana, krave, mleko, proizvodi od mleka... Za Mlekaru je zadužena uvek nasmejana Dragana. Sa zadovoljstvom smo posetili njene “pogone”!

Ostavljamo porodicu Marković, ulazimo u kola i krećemo za Nebojšom. U njegov Mlin

Dok smo razgovarali, sve po dogovoru, stigao je Nebojša Kostić, takodje mlad čovek, pun energije. I on, kao i Saša ima porodični biznis. Nebojša ima Mlin i radi zajedno sa suprugom i majkom. Idemo! Kakav idiličan doček. Majka je pekla rakiju. Ovde svi rade sve!

Razgovoru se pridružila i supruga Brankica. Čuli smo od nje nove detalje i nastavili razgovor o investiciji i poslovima na sredjivanju Mlina koji će uskoro biti “kao nov”!

Nije to bio kraj priče ovog “tročlanog tima”. Naravno da smo hteli da čujemo još neke detalje. Tu je i starija generacija, majka Ljiljana

Krupački “kmet” nam je predložio da obidjemo još jednu vrednu porodicu. I tu je priča bila toliko “poučna” da bi mnogi koji bi želeli da se bave poljoprivredom, trebalo da je čuju. Imao sam sreću da pored Bojana, koji je i glavni junak ovog dela naše priče, razgovaram sa njegovim ocem Miletom koji je ostavio izuzetan utisak na mene, došao je jedan namernik neobičnog izgleda, još neobičnijeg posla, za “facu” i način kako govori i na kraju bila je tu i uvek neizbežna “glava porodice”-“kraljica majka” Zorica! Evo, dobro slušajte i gledajte. Priča ima filmsku “liniju”!

I tu je negde kraj današnje priče o Krupcu.

Rekao sam namerno, današnje i ove, jer o Krupcu i njegovim ljudima, kao i o ljudima u drugim selima može i treba stalno da se govori. Ako vam je negde lepo, i ako negde osećate iskrenost, mir i dobrodošlicu, to je na selu! Uz sve to, naša priča, cilj našeg projekta i danas je “dobacio” gde treba. Toliko dobrih primera. Eh kad bi svi kao Saša, Nebojša, Bojan...