6. Ćurčijski zanat – Milivoje Pejčić: Tržište diktira uslove, sirovine je sve manje i ćurčijski zanat postepeno odlazi u zaborav

Jedan od nekada vrlo popularnih zanata, ćurčijski ili kožarski zanat, doživljava sudbinu ogromne većine starih zanata, poput saračkog, jorgandžijskog, abadžijskog, albatskog i tako dalje, i postepeno se gasi. Ćurčije su bili zanatlije koji su završavali ceo proces od štavljenja i prerade kože do izrade gotovih odevnih predmeta, pa su delom zalazili i u krojački zanat. Osamdesetih godina prošlog veka u pirotskom kraju je bilo na stotine ćurčija. Mnogi od zanatlija imali su svoje učenike, većina njih našla je zaposlenje otvaranjem Fabrike za preradu kože „Dragoš“ U Pirotu. Danas u Pirotu skoro i da nema ćurčija.

Jedan od ljudi koji se obradom kože bavio od djačkih dana, kao učenik dvogodišnje Škole učenika u privredi, a kasnije iuzčavao zanat kod privatnih majstora da bi se najduže zadržao u „Dragošu“ jeste Milivoje Pejčić iz Pirota.

S obzirom da je u to vreme ćurčijski zanat bio prilično unosan, obrada kože nije bio skup proces a sirovina je bilo dovoljno, Milivoje Pejčić kaže da je želeo da napreduje u svom poslu pa je doškolovanje bilo neminovno.

Milivoje Pejčić smatra da se, bez obzira na kvalitet proizvoda od kože, obim proizvodnje kao nekad u skorije vreme ne može dostići.

Govoreći o ćurčijskom zanatu i naporima zajednice da se očuvaju stari zanati Pejčić nije optimista. On smatra da tržište diktira potrebu za zanatima, a za ćurčijskim trenutno nema velikog interesovanja.

Imajući u vidu kvalitet proizvoda od kože, sasvim sigurno, da ćurčijski zanat i u savremenim okolnostima može opstati. Medjutim, neophodno je prilagoditi se potrebama tržišta, naći nove puteve plasmana proizvoda od kože do kupaca uz odgovarajući asortiman.  

*Naslovna fotografija: Muzej Ponišavlja Pirot, Fotografija je iz dvadesetih godina 20.veka