Druga liga Srbije

12. kolo

Pirot: Pirot – Sloboda Užice 72:75 (20 :19, 15 :23, 26:18, 11 :15)

Pirot: Goran Radulović 9 1tr, Djonlić 6, Petrović, B. Djordjević, Jovanović, U. Radulović, Rašić 13 (2:2) 3 tr. Pendić 6 (2:2) Bor. Djordjević 2, Ljubenković 15 (7:6) 1 tr. Matović 11 (5:4) 1tr. Stojanović 8 2 r.

Pirot Sl. bacanja 14 : 16 88 %

Šut za 2 17:28 61 %

Šut za 3 32:8 25 %

Sloboda

Sl. bacanja 21:11 52 %

Šut za 2 45:26 58%

Šut za 3 15:4 27

Semafor: 5. min. 11:13; 10. min 20:19; 15. min. 27:34, 20. min. 35:42, 25. min. 44:51 30. min 60:60 35. min 66:69, 40. min: 72:75

Zašto i sport, ljudi moji, mora da ima i tu surovu stranu života!!?? Bili smo u prilici da se radujemo, Markovi momci su razlili po terenu sve što su imali u sebi, ali nešto se urotilo večeras protiv njih. Možda ogromna želja da u meču "prsa u prsa" dokažu da su bolji i od favorita! Prevelika želja!!!

Ta Sloboda, hvaljena na sva zvona, mogla je večeras da bude "oduvana" i da upamti ovo pirotsko zimsko veče.

Imali smo ih u rukama, drhtao je u jednom trenutku i svadjao sa sudijama taj Malešević koji ima mečeve u ABA ligi i košta koliko ceo pirotski tim! Uplašio se da ovde u Pirotu mogu da ostave bodove koje su već bili upisali. Baš se videlo da se uplašio!

Pogledajte kako je išao rezultat, biće vam jasno. I pored toliko malera, pored toliko zicera, pored toliko drhtaja ruku u trenutku kada je samo trebalo spustiti loptu u koš, naši momci su izgoreli. Izgoreli u velikom htenju da žestoko "ošamare" prvaka koji nas nije fascinirao večeras i zbog čega je njihov nervozni trener, bio ljut čuvši moj utisak da bolji nije pobedio.

Šteta!

To je reč za ovu noć. Tuga i tuga i ništa više jer je Pirot, kada se sve sabere i pored nekih čudnih sudijskih zvižduka, zaslužio da zaustavi Užičane. Ali kada u košarci neće, onda nema druge. Kida se duša, ruke nisu mirne, dah treperi i so pada na ljutu ranu.

Neću ceo meč da vam objašnjavam jer se lomilo, mi oni, oni mi! Napravimo mi seriju grešaka, poguramo ih na 6 razlike, potom mi zaigramo dobro i povedemo sa 5 razlike u trećoj četvrtini, kada su se klimali i kada je samo malo trebalo, da ih "oborimo"!

I tako 23 sekunde pred kraj bilo je, dragi moji, 72:72. Lopta u našim rukama ne uspeva trojka Djonlića, ne uspeva trojka Radulovića, zicer Pendića neće ni trojka Rašića. U napadu gosti daju jedno od dva bacanja. Na semaforu 75:72. O Bože, dobiše nas, na "jedan posed", a toliko smo ih puta "ispustili"!!!

Ostale nam 4 sekunde. Duge ili nedovoljne 4 sekunde da pravda bude pravda, da život podari novu radost ovim momcima, da se zasluženo radujemo velikoj pobedi u velikom derbiju. Ali neće i nije moglo! Prodjoše tako brzo i, šta je drugo moglo. Sloboda je pobedila Pirot! Baš tužno i mučno!

Nismo uspeli, sirena je grozno, glasnije nego ikada označila kraj.

Da li smo sami krivi, da li smo se sami pobedili, da li u nekim trenucima nismo bili dovoljno mirni, da li je ogromna sila bila u toj pirotskoj furiji koja je želela da kroz prozore oduva protivnika u grad na Djetinji!?

Da li je to sport. Kao život, kažnjava baš onda kada si spreman, kada možeš i kada najviše želiš. Ali, nešto nevidljivo sve to ne dozvoli!!!

Jeste, sve su hteli Markovi momci, kako beše u pesmi, "sve smo mogli mi" ali nešto ili neko nije hteo.

Večeras se neka muka uvukla onda kada je trebalo baciti na pod rivala! Lopta je često igrala na obruču, a gostima i kada nisu hteli završavala u mrežici…

I tako i toliko!

Da pokušamo da ne jadikujemo. Da izvučemo ponos i pouku iz ovog meča!

Protiv ekipe, koja je napravljena da bude prva i to "javila svima", bili na korak do radosti, jer nas ta ekipa nije "oborila s nogu" već igrom sudbine i sreće jednim posedom lopte otišla kući pevajući!

Naravno, gosti su se radovali, kao da su pobedili Fener ili CSK-a! Radovali su se jer su znali da su ovde mogli da naidju na težak udarac i bolan poraz. Nisu, jer smo za ovakav derbi sami porušili nade našim greškama i nagradili Ere ni krive ni dužne da "urliču" u svlačionici dok se njihov trener sav zarumeneo, ljutio na moje konstatacije da je u ovom meču bilo od svega po malo. Od sudijskih odluka, naših slabosti ili njihove sreće i da nas nisu oduševili, nadigrali i opravdali naziv favorita, ekipe "upisane" za titulu!

Naš naklon i poštovanje i sve čestitke Markovim momcima, jer su pokazali ne samo da mogu, već da su pobednici, makar moralni pobednici, ako to može da bude uteha.

I na kraju, vraćam se svesno početku.

Zar je život večeras morao da bude surov prema našim momcima!!!

Ali, taj isti život će to naplatiti, negde na nekoj drugoj utakmici, kao prošle subote u Palanci!

Momci, iz ove tuge pokušajte da izvučete onaj osmeh ponosa koji govori mnogo, da budete jači!

Sve ste uradili, da, bilo je malera, ali znajte i pored toga, "erci" nisu pobednici ovog meča. Zasluženi pobednici, nikako!

Neka im je … srećan put!