Boldirani kurziv

Ne znam, neko će nam jednog dana suditi. Vreme, neki drugi ljudi, drugačiji od nas!

Ne znam!

Ono što živim u ovim godinama, posle svega, ne da mi mira i još više u meni razgoreva neke nove vatre!

Ne znam!

Reagujem. Obično reagujem podstaknut onim da neću da ćutim, da mi smeta  ta neka pomama ljudi da  ne samo što žele  budu “glavni” i  “krste” naše sudbine, sve  nas, već pokušavaju da pišu neka nova pravila o istini, svojatajući je, misleći da smo svi mi, toliko naivni da ćemo se sagnuti i prihvatiti to njihovo!

Ne znam!

Znam da kako mi se gomilaju godine i kako ubedjujem sebe  da ću videti unuka kao mog naslednika, što bi bilo moje najveće životno bogatstvo, znam da postajem sve jači u svojoj borbi u neobjavljenim ratovima.

………………………………………………….

 Želeći da razumem svaki vaš strah, svaku vašu dilemu, poruku, ojačao sam sebe da budem još uporniji i slobodniji, tražeći od ovih koji nas i dalje smatraju “malim” da nam kažu sve! Istinu o svemu.

Nisam slučajno juče objavio mejlove koje sam poslao na tri adrese - gradonačelniku, direktoru Bolnice, direktorki Zavoda za javno zdravlje.

Ma da, ima još adresa, ali, ne mogu sve da ponesem, ubija me!

………………………………………………….

U najtežem vremenu kada smo sa kapije, prozora, balkona gledali prazne ulice, moj prijatelj dr Neša, poslao mi je brojeve telefona trojice naših lekara. Pre toga sam u rubrici "Junaci ovog doba", pisao o nekim drugim ljudima.

I krenuo sam, lap top, moja “redakcija” u dvorištu. Razgovori u čudnim okolnostima za mene, još čudnijim za njih.

Tada sam ih smatrao našim, mojim “bogovima” koji su spašavali živote. Svi ovi drugi, bili su daleko od mene, mada su mi smetala njihova saopštenja. Valjda su mislili, da smo mi negde iz šumovitih predela sišli u grad, potpuno tupi i glupi za pravu istinu o ISTINI!

……………………………………………………………

Juče su dvojica od tih ljudi bila ovde. Dr Milan Elenkov je na bolovanju. A kako i ne bi bio. Dugo smo razgovarali. Ta njihova priča je opravdavala naše strepnje, naš strah, poslala poruke ili nastavila neke teme, za koje sam smatrao da ih treba sasvim otvoriti i razotkriti pravu istinu.

Na kraju razgovora, sinoć sam preslušao u jednom dahu, pitao sam ih o tome kako se osećaju u svojoj matičnoj kući. U Bolnici. Ne valjda kao “stranci”, ljudi koji su preživeli pakao i došli nam kao nova vrednost. 

Rekli su mi ono što sam strepeo. Očekivano. Niko ih nije pozvao, niko ih nije pitao kako im je, niko nije priredio prijem, niko nije pominjao nagrade. Mediji ih nisu zvali!

…………………………………………………………………………

E sad, ponovo moje s početka. Ono godine, sve jača želja da “pucam” u neistinu, u veštačke tvorevine, u one koji zaista misle da smo živeli negde u planini, ili pali naglavačke s duda i ostali nemoćni!

 Naprotiv.

Zove me sinoć moj drug. Najpre mi je rekao da je “progutao”  Presing, da mu je ličio na dobru knjigu koju kada uzmeš u ruke, ne ostavljaš do poslednjeg slova. A onda, pitao, mada zna da ne gledam “iz zdravstvenih razloga”, da li sam gledao Regionalnu? Da li sam video razgovor sa direktorom Bolnice? Da li sam čuo da je isti direktor bio i na najvećoj  srpskoj TV?

 …………………………………………………………

Otvorio sam danas na youtube u Redakciji  (bolje da nisam)  i video u šumovitom, prolećnom ambijentu direktora Bolnice i mladu koleginicu. O tome šta je ona pitala, nisam iznenadjen, očigledno da “nije bila na času” i da je dovela kamermana i ponudila mikrofon da direktor pokuša da nešto kaže. Zaključak je da oboje nisu bili “u formi”. Ili da se dobro režirani, naručeni dogadjaj završio ocenom “jedan sa dva”!!

………………………………………………………….

Da uslovno, poentiram.

Najmanje četiri, pet poruka slao sam dr Goranu Petroviću. Juče sam poslao i zvaničan mejl. Ćutao je čovek kome sam pružio ruku u trenutku kada je bio na izlaznim vratima. To dobro zna. Ćutao je i dalje ćuti čovek koga sam profesionalno poštovao kao direktora, radio razgovore sa njim, ne ulazeći u njegove sukobe sa kolegama.

Ćutao je čovek, za koga nisam nijednu rečenicu napisao jer sam poštovao profesionalni zanat i  “prezumpciju nevinosti”.  Čovek nije kriv dok ne bude doneta pravosnažna odluka.

 Ćutao je čovek koga su valjali po blatu svi. I ovi odakle je mlada koleginica, i neki tezgaroši “za šaku dolara”, a neki od njih primaju platu u toj kući …

Evo, da podsetim

Tekstovi o dr Goranu Petroviću LINK

…………………………………………………………………

 Zašto sve ovo!?

 Prvo neću da gledam licemere!

Neću da slušam neistinu!

 Neću da se vučem po baruštinama nečasnog!

Neću  da žmurim pred istinim da su se sve te  moje “kolege” udružile u svojoj nemoći, u nastojanjima da spašavajući što se ne može spasiti, radeći nešto, zbog čega bi, kada se s posla vrate svome domu i kada se pogledaju  u “zrcalo” da se izvine sebi i priznaju – morao sam!

Da li je moguće  da o ljudima koji su nadljudskim naporima  nastojali da spašavaju živote, nema dva miinuta mesta u Regionalnoj, da pokažu narodu te divne hrabre ljude i čuju njihove poruke? Da li to rade jer smatraju da to Milan Živić, Moma Bojkić, Milan Elenkov ne zaslužuju, ili će u inat istini za koju se borimo, takodje, iz inata ići na kolena ljudima  koji u ovom trenutku, takodje kao i ovi, biraju  kome će govoriti, padajući tako u vašim očima!