Bora Kostić, diplomirani mašinski inženjer u penziji, autor više knjiga iz oblasti književnosti, monografija o preduzećima i pojedincima preminuo je u 84. godini života.

Kostić je rodjen 1935. godine u selu Jelovica. Mašinski fakultet završio je Beogradu. Svoju radnu karijeru započeo je u Fabrici aviona "Utva" u Pančevu, a potom u pirotskim fabrikama "Sarlah" i "Tigar". U Gradjevinskom preduzeću "Radnik" počinje da radi 1974. godine, gde ostaje do 1992. godine kada odlazi u invalidsku penziju.

Svoje književno stvaralaštvo počeo je 1998. godine knjigom "Ne čekajte infarkt", a do kraja života objavio je još 10 knjiga, medju kojima i autobiografiju "Svetlost na tamnom putu".

Kostić je preminuo kraće i teške bolesti.

U prilogu teksta objavljujemo njegov poslednji intervju koji je objavljen u listu "Sloboda", autorke Kaje Pančić Milenković.

BORA КOSTIĆ O SVOM NEКADAŠNJEM DRUŠTVENOM ANGAŽMANU I NAJNOVIJOJ КNJIZI
Bio sam bliski saradnik i lični prijatelj Desimira Petrovića

„Ne znam kako i zašto, ali oduvek sam pokazivao sklonost ka praćenju društvenih kretanja, posebno u oblasti socijalne politikeke, raspodeli društvenih sredstava i kretanja standarda zaposlenih. Zbog ovih sklonosti i reagovanja imao sam i dostra neprilika, pogotovu što sam studirao tehniku, pa se nekima činilo da za to nisam kompetentan i da se „mešam u tuđi posao“. Na to sam odgovarao da se u oblast životnog standarda svi ljudi dobro razumeju. Sklonost da se mešam u poslove drugih , ako smatram da svoj posao ne rade dobro, zadržao sam, rekao bih, kroz ceo život“, kaže na početku našeg razgovora o sebi i nedavno objavljenoj knjizi o Desimiru Desku Petroviću, jednom od najpoznatijih predsednika opštine Pirot u drugoj polovini prošlog vekaonaš saradnik, Bora Кostić, diplomirani mašinski inženjer u penziji, autor više knjiga iz oblasti književnosti, mnografija o preduzećima i pojedincima.
Tu Кostićevu sklonost prepoznali su partijski funkcioneri Opštinskog komiteta Saveza komunista sredinom sedamdesetih i poželeli da iskoriste njene efekte .

-Po povratku iz Pančeva i dolaska u svoj zavičaj septembra 1965. godine, najpre u fabriku „Sarlah“ a potom u „Tigar“, pored redovnih stručnih poslova, u slobodnim časovima bio sam aktivan član Sindikalne organizacije i Saveza komunista. Jednog dana pozvali su me u Opštinski komitet Saveza komunista. Primio me je organizacioni sekretar za mlade kadrove Vlastimir Zlatković, tada načelnik pirotskg SUP-a . Rekao je: „Želim da te obavestim da duže vremena pratimo tvoj rad. Zadovoljni smo što u našoj sredini tako mlad čovek, tehnički obrazovan, pokazuje interesovanje za društveno-politički rad. Opštinski komitet planira da formira radne grupe od aktivistaraznih struka: ekonomista, pravnika, inženjera. Radne grupe će obilaziti preduzeća koja slabo posluju i istraživati uzroke slabom poslovanju. Prihvatio sam inicijativu i uskoro sa diplomiranim ekonomistom Duškom Кostićem iz Industrije vune i kože postao član radne grupe zadužene za radne organzacije „Predionica“ i „Polet“- nastavlja Bora.
Slabi poslovni rezultati fabrike za proizvodnju aparata za domaćinstvo «Pima» kojoj je trebalo da pomogne radna grupa čiji je član bio zbližila ga je sa tadašnjim presednikom opštine Desimirom Petrovićem. Deskov put od siromašnog deteta iz Bele, preko teške bolesti koja ga je u 24. godini ispratila u penziju, do predsednika opštine, bio je poznat Bori Кostiću kao i njegova veština ophođenja sa ljudima, snalažljivost, vrednoća i želja da od Pirota napravi razvijen industrijski grad modernog izgleda.

-S Desimirom Petrovićem zbližila me je zajednička odgvornost za slabe poslovne rezultate nove fabrike za proizvodnju kućnih aparata «Pima». Uspešno je krenula poizvodnja aparata za sušenje veša koji su nosili ime «Gorenja». Ali bez obrade tržišta, bez reklame i propagande, naziv proizvoda nije bio dovoljan. Počele su da se gomilaju zalihe u magacinu. Najveća je odgvornost direktora, ali o su vremena i kada je i predsednik opštine politički odgovoran za probleme u opštini, pogotovu ako narušavaju normalan tok života i dovode u pitanje redovnu isplatu ličnih dohodaka.A došla je bila u pitanje isplata ličnih dohodaka za 120 radnika. Desimir je često dolazio u fabriku, održavao sastanke kako bi našao izlaz iz nastale situacije. Кada sam uspeo da obezbedim novi proizvodni program za «Pimu» i kada je pokrenula proizvodnju Desimir me je prihvatio kao bliskog saradnika i ličnog prijatelja, a to prijateljstvo se razvijalo, pogotovu kada sam počeo da pišem knjige koje je njegova Desanka čitala sa zadovoljstvom., Najopre knjigu «Ne čekajte infrakt», a pogotovu knjigu «Nikad nije kasno». Кasnije sam se posvetio privredi Pirota i privrednicima: Draganu Nikoliću direktoru «Prvog maja», «Tigru» i njegovim direktorima i na kraju, velikom Desimiru Petroviću, pišući knjige o poslovanju tih preduzeća, njihovim direktorima i društvenim prilikama koje su uticale na njih kao i oni na te prilike. Uspešni direktori su ih svojim angažovanjem i rezultatima menjali nabolje i ostavljali vidan trag u našoj sredini. A svakako je najvidljiviji trag mog dugogodišenje saradnika i prijatelja, jednog od najpoznatijih i najuglednijih predsednika opštine Pirot Desimira Petrovića, kome sam posvetio svoju nedavno objevljenu knjigu- rekao je na kraju našeg razgovora Bora Кostić.
К.P.M.