Sve sam loše u životu moga da pomislim, nekako sam neki baksuz da mi se neka loša predskazanja dogode.

Meni ili nekom!  Ali ovo, ovo nisam, nikako!

Sve sam mogao da pomislim, ali da ću tebi, kumu, kako smo se zvali, pisati oproštajni tekst, to nisam mogao da verujem.

Ninoslavku, tvoju suprugu, znam kao devojčurka. Najpre Ekonomska škola, Potom Radio Pirot i Sport – muzika-sport, ma na stotine manifestacija.

Na jednom konkursu, otvorenom, pobedio si i došao kao fakultetski obrazovani novinar.

Pismeno, jasno, birao si teme, bio originalan u selekciji emisija koje si radio. Imao si svoj stav i nisi mario …

Tu u Radio Pirotu sreo si tada Ninoslavu Živković. Našu Ninoslavku kako smo je svi u porodici i Radiju zvali.

Za tebe je Nina bila “Klinac”, moja ćerka Iva “Ivanušak”.  Nekako je bilo normalno da se “okumimo”.

Sećam se kada sam Jovani sekao onaj čuperak, tu u staroj kući Stevana Sremca, kako se zove. Najpre Jovana, zatim ono čudo od deteta, vragolan nasmejani nemirko Luna, čiji je pozdrav “kum Neško” za mene bio očaravajući.

E, moj kume. Krili smo se od bombardovanja u Gnjilanu u Đokinom i Kajinom podrumu. Neke večeri bi nam i po tri, četiri domaće, da li od straha, bile malo!

Borili smo se u Radiju za pravdu.Ninoslavka i ja izmislili smo Pirolet i Prve glasove i sportiste godine. Turnir u malom fudbalu. Ti si nam uvek bio logistika, Ninina snaga. Stub.

Valjda te nešto odvuklo. Otišao si u školu. I tamo si bio drugačiji od svih. Tvoja nastava srpskog jezika bila je kao da je stigla iz budućnosti! Šta sve tamo nisi uradio novo za decu.

     Za to vreme, Nina je kao stub porodice, podizala dva cveta, dve predivne ćerke, koje su kao i majka prošle  kroz naš radio, formirale se kao super đaci u Gimnaziji. Jovana se prošetala fakultetom, nikada manje od deset. Za Lunu je sve bilo dostupno. Da ode s Crvenim krstom u Lukovsku banju, gde beše. Da se vrati, da uradi razgovore s poznatim pevačima, da bude svuda gde su ovi matori novinari izbegavali.

 Kume, sećaš se! Nina bi tebe ispratila u školu, zatim spremala đake, trebalo je ishraniti dve studentkinje.

Jovana je danas suvlasnik jedne savremene IT firme u Nišu, Luna se sva hrabra bori s nekom neočekivanom mukom, koju će preboleti, a vaš heroj, Ninoslava Marković je sve vas ogromnom ljubavlju čuvala u skutima. 

Završila se slagalica, osetio si bol. Ugradili su ti dva stenta, brinuli ste svoje brige. Vratio si se i odnedavno ponovo bio s dečicom u školi.  Preksinoć, poveo si svoje učenike na sladoled u Rekord. Potom sam te video na onoj svečanosti Policije na trgu.

I to je bilo sve.

Ponovo bol, ponovo strah, hitna pomoć, Bolnica i …

Nisi se vratio …

Da li postoji nešto bolnije?

Iza tebe je ostao dubok trag. Predivan suprug, divan, brižan otac, novinar, profesor kakvog nije bilo i…

Zar je moguće da i ljudi poput tebe odlaze?

…………………………………………………………………………

Kume, sutra ti je rođendan. Sva u suzama, ridala je, maločas reče Ninoslavka.

Kako je sve to surovo! Ej bre, živote!  Bože, gde si?!!!

………………………………………………………………………

Zoran Marković, rođen 18. juna  godine 1961.

Zoran Marković, Ninin suprug, otac Jovane, Joce kako je zovu i Lune, dve predivne devojčice, profesor kakvih je malo, biće sahranjen 18. juna godine 2022. u 12 časova na Novom Pazarskom groblju.

 Tužnije ne postoji.

Nije to trebalo, poranio si!

Bolno je sve , dragi naš Zorane Markoviću!