Liči na Boldirani kurziv, ali nije!

Znam da očekujete moj tekst, reagovanje  na "priče iz duše" (tako ću ih zvati) koje su napisale osobe koje me dobro poznaju. Uglovi odakle je saopšteno su različiti, da ih ne objašnjavam. Obraćam se sada u naznakama, da bih najavio i spomenuo mnoge ljude koji su mi svojim rečima dali ogromnu energiju da se borim ne samo za istinu i pravdu, što je deo mojih ćelija, već za ono suštinski vredno, da trajem, da živim!

 Pisale su mi školske drugarice: Gordana iz Slovenije, bila je Đorđević, sada Agbaba, Vukica Antić, dugo već Đurđević (suprug je čuveni reditelj Đorđe i kritičar na Radio Beogradu), a Vukosava - Vukica Antić, pored toga što je bila odlična učenica, kao i Gordana u Gimnaziji, igrala je Koštanu u pirotskom pozorištu. Živi u Beogradu, gde je novinar i dalje.

Uvrediću sve koje ne spomenem, Veneta ili Venkica je moja drugarica iz detinjstva iz ulice Nikole Tesle, Tanja Ivanov nekada, sada Pavićević, divna raspevana poeta, koja je napisala tekstove za predivnu pesmu Na pirotskom keju, Bojan Ćirić, naš cvet iz piorotske bašte, stručnjak u Dilojtu, kome se u Njujorku dive mnogi poznavaoci finansija.

Nemojte se ljutiti, bilo je ovo na prvu loptu.

Hvala za pozdrave Joci Todoroviću i Srđanu Mitiću, Emiliji i Miši Rajkoviću, nezaboravnom novinaru Studija B iz najtežih dana. Hvala za lepe reči upućene mojoj porodici, bez kojih nisam mogao ni dana napred, hvala za reči mom Batici, kako ga zovem od milošte odmalena, njegov život je neka posebna snaga koja se ne može opisati.

Ovo što sam napisao je neka moja zahvalnost, s obzirom da ću s ponosom podsetiti na neke od vaših divnih reči. U ovom vremenu novih deoba, pritajene mržnje, ružnih poruka, udaraca s leđa, sve vaše stiglo je do moje duše na tanan, iskren, nežan način. Smestio sam svaku misao  tamo gde drhtim, gde se još uvek radujem i gde ću vas čuvati dok me ima!

  Ima ih još. Svima HVALA!

I za sada još samo ovo. Nisam ovo uradio da bih sada o sebi objavljivao hvaliospeve. Verujte, ovo je istina o vremenima, o jednom čoveku koji se predao, dao se poslu, ljudima, njihovim sudbinama, istini i pravdi.

Neše Pauna neće biti, ništa i niko nije trajao do veka. Aplauzi i tapšanja po ramenu mi apsolutno nisu bitna.

Sve ovo je životna škola vama mladima da razumete da se kroz život ne može da ide lako, bez energije, bez napornog rada i iznad svega bez poštovanja ljudi.

Niste sami i nemojte živeti samo za sebe. Čovek je, shvatite to, ljudsko biće. Pripada ljudima i kao takav jedino može da postoji.

Ovi koji za kratko vreme i čudnim putevima stignu do nečega, neće i ne mogu dugo trajati. Božja, nadam se i sudska pravda će kad-tad stići svuda i namiriti životne vrednosti.

Ono Đinđićevo da se radujete što ste se ovog jutra probudili, smatrajte velikom životnom istinom.

I kada se probudite, pitajte sebe kako ću danas, šta ću raditi i da li ću moći da budem koristan još nekome, ne samo sebi!

Iz svih ovih priča sklonite Neša Paun, neka to bude neki bezimeni čovek, koji je samo želeo da živi da bi radio. Koji je samo voleo to što radi, radovao se svemu i uvek, iznad svega, video Čoveka, njegovo dobro i pravo na iskren, pošten, radan život.

 Bez toga nema ljudi!

Ima samo onih kojih se morate kloniti, jer vas ne vide, ne čuju, ne poštuju. Gledaju samo sebe i svoje žiroračune, njive, vikendice, stanove.

Nisu njihovi, nestaće jednog dana kao i oni.

 Jer nisu imali zašta živeti!