... Poljska Ržana,Trnjana, Veliki i Mali Jovanovac,Veliko Selo, Krupac, Izvor, Berilovac, Gradište, Činiglavci i Obrenovac. Ovo su sela gde za nekoliko dana neće biti svinja. Neće biti ni prasadi, čak i onih koja su “ugledala svet” pre nekoliko dana. Svinje, koje su eutanazijom završile, radnici Komunalca voze  iznad Krupca, gde se kopaju...

..............................................................................................

     Izvor.  Sve ovo mi je ličilo na neku jurnjavu. Stići na vreme, biti tamo gde je dogadjaj. Kamioni, službena  vozila, ljudi u “skafanderima”…  Tu kod Doma u centru sela. Prikupljao sam informacije. Gde su? Kod koga su? To su bila pitanja moja, ali i Izvoraca. Usputni sagovornici su ponešto i pomogli. Krenuo sam...

   Krenuo sam, oni ispered, ja za njima. Rekli su mi neki od ljudi, koje znam, gde se ide! Kod Boke.

     Grupa nepoznatih ljudi, što je bolje i po meštane, ako ima nečeg dobrog u svemu, u belim kombinezonima, mrkih pogleda, ušla je u domaćinstvo Božidara Cvetkovića, Izvorca, domaćina.  Pronašli su ga tamo u kući i doveli na mesto “dogadjaja”. Otvorio je i pustio ih da udju. Prepoznali smo se i počeli priču. Nije mu bilo lako, pred nama deset prasića, ako imaju nedelju dana, dve krmače.  Ljudi opominju, čovek sa sedom kosom je ljubazan. Konačno. Izlazim, Boka ostaje sa njima. 

     Izašao sam. Nisam se predao. Kroz zamagljeno staklo želeo sam da snimim šta se to i kako radi. Svi već shvatamo da je ovo drama, nekakav neočekivan dramski zaplet. Nikome nije lako. Ni ljudima u belom. Boka ostaje sa njima. Neko stavlja neku krpu na staklo. Više ništa ne vidim!

    Ostajem van kapije. Ne daju da se ulazi u dvorište. Boka mi podiže ruku da ostanem napolju. Ne oseća se dobro. Pokušavam da ga pitam. Okreće glavu i sakriva se. Sa kapije čujem uznemirujuće zvuke.  Divim se i ljudima unutra. Eutanazija. Nestaju životi ovih nedužnih bića.

   Hladno je, već drugi sat sam u Izvoru.  Neki od zvaničnika u kolima. Radi motor. Radnici Komunalca napolju, čekaju da prevezu mrtve životinje  iznad Krupca.  Vozač buldožera sedi u kolima. Pokušavam da, kroz ogradu, pitam domaćina. Nije spreman. Prekida, okreće se i ... ne vidim mu suze. Izvorci stoje, kao da “odaju poštu”, daleko bilo! Mnogi od njih ovo su već doživeli. 

     Ljudi u “kočini” dugo rade, verujem, i za njih težak posao. Četrnaest života treba zaustaviti. Božidar Cvetković prilazi do kapije. Razgovaramo kroz “rešetke”. Uspeva da mi kaže koju reč i ponovo prekida, krije se. Sakriva suze.

      Čekao sam dugo, prošlo je jedan. Otvaraju se vrata. Izlaze neki od njih. Otuda iz kuće, gospodja i gospodin sa sedom kosom, izgleda da su završavali “papire” sa Bokinom suprugom. Nije htela da mi kaže ni reč. Okrenula je glavu i pobegla. Operativci odlaze u automobile. Nema ni Bioke. Unutra je. Valjda će dve velike svinje i deset prasića pakovati u plastične kese! To nisam želeo, ni mogao da sačekam.

       I tu je izgleda bio kraj. Ostalo je da se iznesu životinje, da bager pridje kapiji i izbaci ih u kamion, koji je čekao. Potom – Krupac, na mesto gde će biti zakopane. Kako li se to mesto sada zove?

       Odlazim. Sve mi je pred očima. Suze, izbezumljena promrzla lica ljudi. Mnogi od njih izgubili su posao, vratili se na svoja imanja, čuvaju svinje, poneku kravu, kokoške… To im je život. Setio sam se kako mi je porodica bila tužna kada je naš Boni, vučjak, uginuo. Kakva li su to osećanja u Božidaru Cvetkoviću? Od kila mesta ih je podizao. Hrana za porodice, za unuke. Igrala su se deca. Odjednom je to nestalo.

  I zaista, bez da na bilo koji način sve ovo nazivam nekako drugačije, bez obzira koliko prihvatam sve te zakone, sve te mere koje treba preduzeti da se zdravlje sačuva, ali, da li je sve baš trebalo ovako? Da li je bilo drugačijih načina?

     Naravno, da sam  krenuo bez odgovora na bilo koju dilemu. Trebalo je izdržati sve ovo.

      Životi tih bića  pretvorena su u brojeve, u kilograme i neke dinare. Jeste život često surov, ali, da li je baš moralo ovako?