Kako prolazi  vreme, (kako beše ono, Lauševićevo-godina prodje, dan nikako)  sve više sebe razumem. Da li zbog toga što ulazim u godine kada je svakog dana sa mnom sve moguće, ili zbog toga što sam, prolazeći kroz različita vremena, toliko obogatio svoja saznanja, da mi je , verujte sve postalo jasno!

I tu ću da stanem, ovo će možda biti uvod u neko moje detaljnije pisanje o ljudima , ili, daleko bilo ako se jednog dan negde osamim i krenem da pišem ono što sam naumio. Roman o (mom) životu!

…………………………………………………………………………

Ovo mi se vrtelo u glavi dok sam parkirao auto na istom mestu, kao prošle i pretprošle subote. Ispred Železničkog mosta.

   Ko sam to ja, još uvek sebi ne mogu da odgovorim, ko sam u očima drugim, to zaista više nije moja muka, tek, toliko sam ubeđen u ovo što radim, da ću ne nastaviti dalje, već da ću se odlučiti za još radikalnije postupke.

   (Onaj moj štrajk gladju neki nisu razumeli, iskren sam, ne bih  prestao da Iva i Andrija, da svi moji iz Redakcije nisu došli).

Jednostavno shvatam da taj zid koji su neki podigli, misleći da je život samo preko plota, da se mora porušiti. Ko je verovao da će pasti Berlinski zid!

……………………………………………………………………

Ovo danas, i ono prošle i one prve subote, nije hir, nije apslutno ništa što Neša Paun hoće da uradi iz ne znam kakvih razloga.

 Jednostavno – smrt ove devojčice ne može da se zaboravi.  Smrt ovog mladića Mashera Malikzada iz Avganistana ne može da se zaboravi. Smrti nekih ranjih mladih ljudi, ne smeju da se zaborave.

  ………………………………………………………………… 

Kada sam u minut do 12 bio pored kanala nije blo nikoga. Samo sveće od prošle subote.

      Neki minut kasnije stigao je ribolovac, prozborili smo koju, prešao je preko mosta i zauzeo busiju pored kanala. Voda iz Nišave vraćala se u kanal. Procenio je da će neko "parče" da zaluta!

Gore, Kejom prolazili su mame i tate sa decom, stariji, trčali su razgaćeni rekreativci.

Ona je došla nekako nečujno, nisam je video ! Zastala je nekoliko metara dalje. Nije joj bilo do priče. Bila je uznemirena. Uspeo sam. Krenulo je i..

 Stajala je još nekoliko minuta, poklonila , prekrstila i otišla

  Njega srećem često.  Ranac na ledjima, flaša s vodom.  Mislio je da se tragedija dogodila bliže mostu. Produžio je kada je video gde stojim.

 Pola jedan. Sve više ljudi šetalo je kejom. Na jednoj i drugoj strani. Prolazili su i vozovi.  Šetači bi zastajali gore na mostu. Mame i tate sa malom decom. Držali su ih za ruku dok su prolazili mostom.

  Ide polako i ova subota.  U jedan me čeka Puača, život, ovaj naš tako surov, često, nastavlja se. Radnički igra u ponedeljak. Idem po izjavu.

   I kada sam krenuo ka Železničkom mostu zaustavio me čovek. Neke uske duguljaste naočare.

Paune zdravo…

Skini čoveče naočare, da se bolje vidimo!

    Bio je to pukovnik Aleksić!  E, o tome u postu koji sledi!!!

     Saznao sam detalje koje malo ko zna !!!