Boldirani kurziv!

Bio je juče peti oktobar. 

Kažu da u kalendaru, da li samo tamo, ne postoji šesti!

Izgubio se u beznađu!

Ko zna možda će jednog dana biti drugačije. Imam toliko mnogo godina, da o tome prosto i ne smem da razmišljam.

 Razumemo se!

………………………………………………………………

    … Bio sam novinar. Imao sam, ha, najbolje godine za taj posao, a profesionalni "žurnalist" 22 godine. (Godine života krijem, ha,ha !!!)

 Iako je naša Informativna kuća "Sloboda" bila godinama pod "kontrolom" nekako se sve počelo da menja. Prvo su nas protestanti gađali jajima sa Trga, da bi nekako uspeli da se izborimo na Redakciji i  potpuno se otvorimo prema događajima na ulicama Pirota.

Tako je Radio Pirot počeo da dobija prve demokratske obrise!!!

Kako su me znali i kao novinara koji je radio iz hobija prenose utakmice, (kao imao sam neku dinamiku za rad na Radiju), kado sam tražio da uđem među demonstrante, nekako sam uspeo. Zna se zahvaljujući kome!

I krenulo je. Sećam se šetnji autoputem, ulicama grada. Sećam se, da sam tada, mladom otporašu, koji je u mojoj sportskoj emisiji pratio košarku i ponekada fudbal, predložio da aktiviste iz Gimnazije podstakne da se izadje na ulice. Kakav je to bum bio.

Izašli i Gimnazijalci. Kao što je bio bum kada su izašli prvomajci, a ja u prenosu rekao da su poručili onima iz velike fabrike da će im sašiti suknjice. Uuu, godinama nisu mogli da mi oproste! Moj dobar drug iz Sindikata u to vreme, često me podsećao.

Ušao sam u kolonu s Gimnazijalcima! Na Radio Pirotu je odjekivalo!!

Sa nastave su izašli i učenici Gimnazije!

Sećam se  mojih uključenja sa izbornih mesta, sećam se prebrojavanja glasova one večeri, "grmeo" je Trg kada su se objavljivali rezultati, a ja sam tu kod Pošte nalazio mesto da sve to prenesem.

Sećam se, da su mi tadašnji prvoborci, čuvari lika i dela SM zabranjivali da uđem u Cekićevu kuću. Bio sam ponosan što su to radili. Da su me tadašnji radikali čekali pred kućom, pretili da će baciti bombu na Radio .

Sećam se kako je tadašnji direktor kanala koji se pojavio kao "revanš" slobodnoj TV Pirot, gledao sa prozora Modne kuće, gde je bila Redakcija i beležio koga sve vidi. Nadležni organi imali su sve podatake. Bili smo uredno beleženi!

Da kažem! U Pirotu  se znalo. Odgovornost su preuzeli, poveli kolone Djurdjić, Tolić, TGP, Danijela, Mitić, Elenkov, Živković, ali i mnogi koje smo znali, divili im se.

Hiljade ljudi u koloni! Ljudi, iskreno poštovanje svima!

Ovi što sam ih pomenuo bili su napred, a kasnije ušli i u prvu demokratsku vlast. Izvinjavam se svima koje sam zaboravio.

………………………………………………………………………

Juče, petog oktobra, želeo sam da napravim prilog posvećen ovom danu. Razmišljao sam šta da uradim, ko da mi bude sagovornik. Ko da evocira uspomene, ali da danas, posle dvadeset godina može slobodno da ljude pogleda u oči!

Vidim, pojavio se tadašnji predsednik Opštine na onom kanalu koji nas je prebrojavao! Smatrao sam da u ovom trenutku to treba da uradi neko drugi. Na čelu tog kanala, je sada čovek koji se posle demokratskih promena, smestio u fotelju naše Informativne kuće. Bivši direktor tog kanala, mirno šeta ulicama grada, zaboravio je da je radio političku promociju uoči tih izbora viđenim espeesovcima i julovcima. Lustracije nema, za njega, kao i za mnoge druge.

Bivši otporaš, nije sagovornik. Sada je, takodje u fotelji direktora medija i ne haje za prošlost. Ima jedna misao: na krilima demokratije zauzeli su sve fotelje i sve zaboravili. Šta da rade – ljudi!!!

Onaj najglasniji tih dana, postao mi je glavni urednik, mada, ruku na srce, Radio Pirot je odskočio u njegovo vreme! Danas je "nigde", mada sam čuo da je bio blizu nekih, koga ne znam! 

Pokušao sam još neke iz prvih redova! Otišli u penziju, žive svoj miran život. Daka nije u Pirotu. Neki gledaju svoj posao u prosveti, a neki su i dalje protiv svih, mada ih je vreme pregazilo.

Spala je knjiga na poslednja dva, tri slova. Ni to nije moglo. Jedan je prošao teške puteve, uspevao, uradio mnogo, sada i da hoće, nije i ne sme da pomene peticu ni kada mu ćerka dobije u školi, a gde i još koji je mesec sada. Drugi je i danas uspešan direktor, mada je kroz svoj životni vek uvek pokušavao da bude glasan i da peva ono "padaj silo i nepravdo"!

……………………………………………………………………………… 

I tako, ostadoh bez hroničara prošlog vremena, sagovornika, autentičnog borca za demokratiju! Ne pronađoh medju ovima iz prvih redova zakletog protivnika lika i dela čoveka koji je izgovarajući ono da nas voli, pokušao da nas sve zagrli i kaže nam da ne brinemo, jer niko ne sme da nas bije.

A ne da su nas tukli, već je u njegovom ratu, izginula nejač, starci i najbolja snaga zemlje Srbije. Na kraju nas "posipaše" bombama!

………………………………………………………………………………… 

  Da vam kažem i ovo.

Kako mi se godine trpaju, pokušavam sve više da, od šest sedam uveče, dok mi glava "ne klimne" kraj televizora, gutam sve, gledam, čas podviknem, potom zaćutim, nekada se osmehnem, ali sve ređe.

Gorkim ukusom u ustima poodavno sam shvatio da sam postao ono što mi je Dragan Ikona, moj drug iz Valjeva rekao, ti si druže, kao i ja "vuk samotnjak"!

Razmišljao sam i shvatio mnogo toga. Medjutim, i dalje mi je u mislima ono što pre neko veče u jednoj debati, reče jedan pametan čovek!

Nema ćutanja, novinar ne sme da ćuti. Mora da govori istinu, da kaže sve oni što vidi, da se oseti ponosnim da koristi to pravo, staro koliko i ta istorijska reč – demokratija!

……………………………………………………………………………………

  Shvatajući da samo izgubio sagovornike iz grada za koji se pisalo da je "podvučen žutim", da su se vremena jeste promenila, ali nažalost i ljudi, otvorio sam sajt jedne svetske medijske kuće i pročitao.

"Peti oktobar, dve decenije kasnije!"

Od tog vremena, u meni se promenilo po nešto. Oterali su me iz Radija, otvorio sam svoj Radio, kasnije i Portal.  Pokušavam da na život gledam baš onako kako pre neko veče, reče onaj pametni čovek.

Koristim se time, da ne smem da ćutim. Da verujem u istinu i Boga, da ne hulim lažima,  da i dan danas mogu da pitam o prošlosti gledajući ljude pravo u oči!

Još kada bih našao prave sagovornike!