“Mali Jerusalim” radosno otvara svoje dveri ovih prazničnih decembarskih dana i uoči velikih svetaca. Ima čime da se ponosi.
Volim ovaj grad. Zato što ima dušu, ima svoj stil i svoje boje. Zato što traje, grejan dahom svih bezimenih pirotskih ćilimarki i tabaka. Baš to, tu njegovu toplu dušu činimo mi, Piroćanci. Uspešni poslovni ljudi koji rade, grade i imaju viziju, pametni mladi ljudi sa novim idejama i projektima, daroviti učenici, deca željna znanja, takmičari i sportisti, vredni porodični ljudi, obični građani koji samo rade svoj posao kako treba, marljivo i dajući najbolje iz sebe… Svi mi pronosimo ime i slavu našeg Pirota, tako grad pulsira, raste i živi.
Da, grad je živ. To je, čini mi se, prvo što svakom gostu koji dođe u Pirot padne u oči. Mnogo mladih, dece, na trgovima, u baštama kafića, na keju, u parkovima, na igralištima. Puno nasmejanih, vedrih lica.
Grad je čist. Osvetljen. Osvežen novim zelenilom na keju i u parkovima.
I, grad se gradi, širi… Niču nove zgrade, zelene površine i objekti. Obnavljaju se i renoviraju stare fasade, škole, trgovi, ulice.
Piroćanci poštuju svoje korene, tradiciju i običaje. Poštuju svoju istoriju, pamte i svesni su značaja događaja i ljudi iz prošlosti.
Svakoga dana u Pirotu se dogodi nešto korisno i dobro- neki privredni ili naučni skup, predavanje, koncert, sajam knjiga, festival, poseta neke strane ili republičke delegacije, uspostavljanje neke nove saradnje, pozorišna predstava, utakmica….
Sve ono što grad ima izaziva ponos, ali i obavezuje- da čuvamo i brinemo. I dalje razvijamo. Ono što mu još nedostaje- dobiće, uz malo Božije pomoći i mnogo našeg truda, znanja, ljubavi i pažnje. Opet zavisi od nas, građana. Grad odražavaju, održavaju i čine ljudi. Vera nas uči da u svakom čoveku ima toliko dobra da se na njemu može sazidati Raj, i dovoljno zla da od njega može nastati pakao. Šta će prevagnuti, zavisi od vaspitanja, učenja, života uopšte. Ponekad, u moru obaveza i u stalnoj jurnjavi za poslom, novcem, obezbeđivanjem opstanka i života po nametnutom obrascu, zaboravimo na humanističke principe, na ono najljudskije. Znam, trudimo se- osmeh, “lepa reč i gvozdena vrata otvara”, plemenitost, blagorazumevanje; a onda- dugačak jezik, zluradost, nebriga, ljubopitljivost, nepažnja. Ponekad pričamo veoma glasno, ali jedni druge ne čujemo. Кada nam se dogodi nešto lepo, mi to prećutimo, valjda iz straha od uroka, ali nas zato interesuje i ono što ne treba, pa drugima postavljamo neprijatna pitanja u najrazličitijim formama. “Onija što ništa nesu videli, uvek najbolje znaju kako je bilo”, govorila je moja nana. Umesto što bacamo poglede u tuđe dvorište i tuđi život, treba da se zagledamo u sebe. Mislimo: ovo je mali grad u njemu se svi poznaju, a u stvari, ni sebe ne poznajemo dovoljno. Još nismo iskorenili malograđanštinu-teško će naš čovek pohvaliti nekog ko je uspeo, nešto dobro u ovom gradu, ali će zato naći hiljadu mana i primedbi. A kad mu se ponudi da sam nađe rešenje i uradi nešto za sredinu u kojoj živi a time i za sebe, obavezno odmahne rukom: “E…to nije moj posao, ne mogu ja to”. Sreća, pa je takvih sve manje.

Ljudi, stvari, pojave i događaji, imaju onakav oblik i miris kakav im daje moja duša. Tako su neki teški, očajnički, grubi, ustajali, a neki imaju oblik mojih ruku, aromatični, nežni, zdravi i sveži kao dečija koža. One negativne i neprijatne pokušavam da razumem, ne i da opravdam. Volim ljude koji imaju svoj stav, koji su iskreni i govore istinu i onda kada ona nije prijatna da se čuje. Oduševljava me kada ljudi drže svoja obaćanja i poštuju reč koju su dali, makar to nekad bilo i na njihovu štetu. Volim ljude, dostojanstvene, koji govore jasno, glasno, argumentovano, da ih ceo svet razume i čuje. I koji, ističući svoje mišljenje, poštuju i uvažavaju tuđe. Volim ljude koji reči pretaču u dela. Ovaj grad ih ima, i tek će ih imati, jer stasavaju mladi, obrazovani ljudi, puni planova i ideja, i koji predstavljaju snagu i srce našeg grada, veru u Život.
Za sebe volim da kažem da sam sad u najboljem životnom dobu. Oplemenila sam se i osmislila svoj život. Prosvetarski poziv me izgradio i naučio strpljenju, još više razvio ljubav prema deci i ljudima, pomogao da razumem život. Ni slutila nisam da će mi biti i odlična priprema za posao koji sada obavljam. Кnjiževnost mi je pomogla da bolje upoznam istoriju, umetnost reči mi je pomogla da shvatim nauku, da upoznam prošlost i tradiciju kao neki amanet za budućnost. I uvek verujem u ono Dobro u ljudima. Verujem da su oči ogledalo duše. I mogu svakog da pogledam u oči.

Autor Ivana Кostadinović, diplomirani filolog za srpski jezik i jugoslovenske književnosti