... Proteklih dana Pirot je jecao! Tugovala je rodbina, plakali su svi koji su Cecu znali ili svakodnevno dolazili, radili u Pi kanalu. Devojčice i dečaci nisu verovali da mala Andjela neće doći na prve školske časove. Strepnja da Marjan neće izrdžati poslednju životnu borbu, nažalost, juče je postala bolna istina...

...........................

Kada mi nešto ne da mira, kada napada ne samo profesiju kojoj nastojim da se svakodnevno predajem na savestan način, već i ljudsku savest, odgovornost, uznemirava ljude, onda zaista ne mogu da prećutim!

Spreman sam da istrpim različite "šamare"! Možda će neko od vas razmišljati ili je možda već reagovao ovako kako ću ja, tek iskreno, ne mogu pred ovakvom najezdom surovosti, nedostatka obzira, samilosti, (zlo)upotrebe tudje muke da ne uzviknem!!!

Pokušavam da odbranim ne samo profesiju, već i osećanja svih onih kojima se proteklih dana raspoloženje promenilo ...

Bili smo neizmerno tužni!

Ne znam, možda sam ja prokleto osetljiv na način kako radim, odnosno kako kolege rade ovaj užasno složen posao!! Ne mogu da sve to smatram normalnim! To više nije onaj pravi novinarski zanat! To odlazi u svoju suprotnost i umesto umerene informacije koja neće u ljudima izazivati dodatnu tugu, umesto pijeteta, poštovanja tudje boli, tuge koja savladava razum i očajnike dovodi do beznadja, ONI su svakodnevno kopali po ranama ljudi, ne dajući im mira, da se umire, pronadju sebe, pokušavajući da tragediju jedne porodice, nekako objasne bezumnom surovošću života.

Da svi smo mi, mi koji radimo u medijima, svesni kakvih sve novina ima, kakvih sve tabloida ima, kakvih portala, teve programa ima! Sve to znamo i na to moramno da računamo u onim trenucima kada se odlučujemo DA POSTANEMO NJIHOVI!

Danas, u ovom užasnom vremenu, mnogi od nepomenutih medija, kao osnovni razlog postojanja, nažalost i rada, imaju promet, tiraž...

Ljudske sudbine i nečije porodice nisu im svete. Gaze pred sobom, brojeći na kraju dana – koliko se prodalo! Koliko će na tekući...

To su njihovi "vojnici" koji su svesno prihvatili da tezgare, da budu produžene ruke njihove "bulevarske politike". Ušli su oni u začarani krug u vrzino kolo i eno ih "IGRAJU".

Neću zaboraviti razočarenje jednog od najpoznatijih pirotskih tezgaroša, koji se posle jednog nesrećnog dogadjaja na autoputu, vratio razočaran. Rečenica koju je izgovorio postala je simbol novinarske nečasti, užasne drskosti i bezumlja.

Ma, ništa, samo dva Turčina ... sumnjam da će da "udje"!!!

Ovi naši, ili, ovi njihovi, nisu vam dali mira. Razumem vest o tragediji, razumem vest o danu sahrane, razumem vest o zdravstvenom stanju. Razumem ponašanje svojstveno ljudima od krvi i mesa, ljudima kojima imaju dušu, osećanje poštovanja tragedije jedne porodice...

Ali ovo!

Pisali su ovi njihovi, ili ovi naši, detalje od kojih i papir može da zadrhti.

• Gde su našli izjave šofera autobusa, šta će im da bacaju so na ranu da pitaju decu, profesore, da snimaju, da objavljuju Cecinu i Makijevu sliku, da slikaju umrlicu, da postave sliku maloletne devojčice, da "okreću" skoro iste tekstove i izmenjene naslove.


• Ko to ima obraza da fotografiše kolonu tužne dece s vencima, kovčege u kapeli...


• Da li ta ljudska muka, tragedija treba da prodaje njihove novine, da podiže tiraž.

............................

Naslove iz rečenih tekstova možete videti OVDE. Ako imate snage !!!

Nije digresija!

Pre neku godinu jednom od novinara tezgaroša, za koga se uvek govorilo da je "pola kioska njegovo" napisao sam otvoreno pismo. Pitao sam ga:

• Koliko košta da zaćutiš!

Nije mi odgovorio, ćutao je, ali nije zaćutao. I dalje "jaše"!

Ne bih da isto pitanje postavljam dopisnicima (mislim da je to posebna "vrsta novinara"), kojima je očigledno često istina drugačija. Njihov osećaj za meru, kriterijum dokle se i šta može takodje drugačiji.

Ne bih naravno, jer smo mnogo daleko u spoznaji života, poštovanju privatnosti ljudi, vrednovanju njihovih sudbina!

U tome se često, svesni ili ne, razlikujemo!

Novinar Nenad Paunović

*Naslovna fotografija preuzeta sa sajta: koreni.rs