… Juče sam se vratio na Stadion. Prošlo je nekoliko meseci, prvenstvo završeno, Marko je otišao u Trebinje,  vratio se Laza, pripreme su počele i ja sam  juče ponovo sedeo na svom mestu, na klupi za rezervne igrače.

  Osetio sam ponovo neki mir koji mi je u ovom vremenu  itekako potreban. Osetio sam i neku setu, jer  je ovaj Stadion moj drugi dom.

 Moj  otac, Miroslav  Paunović, nekadašnji fudbaler Omladinca i  beogradske Jugoslavije, vodio je na treninge Milana i mene od neke 1952-53. godine.

 Tada je Stadion bio paralelno s Nišavom. Tribine drvene, krov od crepa. Svlačionice su bile tu  gde je ulaz  na Stadion iz Senjaka.

  Ta toplina, ta seta, uvek me ispune kada osetim miris trave, uživam u poslednjim zracima sunca dok beži tamo preko Belave.

Možda zato, niko, ama baš niko neće shvatiti zašto sam ja čvrsto vezan za ovaj Klub, za Stadion, za brojne generacije, za čika Dragana…

…………………………………………………………… 

Ovo sam morao da vam kažem, jer sam se tako osećao skoro dva sata, koliko je trajao Lazin trening sa istezanjem i fotografisanjem na kraju.

Smatram da je ovo dovoljno što sam napisao u uvodu. Nemoj da čita, onaj ko me drugačije doživljava. Ustvari, njemu i nije mesto na ovom Portalu.

 Želim da slike same govore.

 Još uvek je rano za razgovore  

Laza, Marko i Džuna

Ristov i Boža

Novi igrači  - Stoje sa leva: Đurović, Stančić, Janković, čuče: Đorđević, Nikolić, Adžibaba, Milanov