Danas, kada je u Nišu sahranjen dr Miodrag Lazić, jedan od heroja moderne srpske medicine koji je svojim životom, radom i nažalost smrću, kao retko kad uspeo da objedini sve nas u žalosti ali i ponosu što među nama još uvek ima ljudi takvog formata, setio sam se našeg dr Aleksandra Misirlića, lekara iz Pirota koji je pre više od jednog veka herojski stao na crtu epidemiji pegavog tifusa i pao kao njena nebrojena i zaboravljena žrtva. Ovaj tekst je podsećanje na tog čoveka, a ujedno i duboki naklon profesiji lekara koju često kritikujemo, unižavamo i zaboravljamo, a kada je teško onda shvatimo koliko je važna.

Aleksandar Misirlić je rođen 6. aprila 1880. godine u Pirotu od oca Teodora i majke Katarine, u porodici koja je iznedrila nekoliko velikih imena koja su obeležila istoriju varoši tokom prve polovine dvadesetog veka. Osnovnu školu i sedam razreda gimnazije završio je u Pirotu, a maturirao je u Nišu. Studije medicine upisao je u Gracu i u početku ga je školovao otac, a onda je postao stipendista pirotske opštine koja u to vreme još uvek nije imala lekara poreklom iz Pirota. Kao izuzetan student Aleksandar Misirlić je diplomirao je 1906. godine i po odsluženju vojnog roka postavljen je za lekarskog pomoćnika Opšte bolnice u Beogradu da bi par meseci kasnije, posle položenog državnog ispita. bio postavljen za opštinskog lekara u rodnom Pirotu. Na tom mestu je radio do juna 1912. godine kada je premešten u Kragujevac gde ga je zatekao Prvi balkanski rat. Kao rezervni sanitetski poručnik i trupni lekar prošao je sve nedaće Balkanskih ratova. Ističući se kao vrstan i požrtvovan lekar stekao je odlikovanje ali i unapređenje u čin kapetana. Nažalost, vremena za predah nije bilo. Prvi svetski rat dr Misirlića ponovo iz ordinacije izvodi na prvu liniju fronta u okviru Moravske divizije prvog poziva sa kojom prolazi kroz strahote rata u drugoj polovini 1914. godine. Tih dana, kada se sudbina države lomila u Kolubarskoj bici, Aleksandar Misirlić dobija zadatak da u Gornjem Milanovcu formira stalnu vojnu bolnicu koja će ubrzo postati bastion odbrane stanovništva od pegavca, novog i nevidljivog neprijatelja. U toj bolnici krajem 1914. godine ležalo je 207 ranjenika i 377 bolesnika. Tadašnji komandant mesta, ceneći sav trud, požrtvovanje i borbu za suzbijanje zaraze predložio je dr Misirlića za orden Belog orla. Tu veliku počast dr Aleksandar Misirlić nije doživeo. Radeći sa bolesnima i sam se zarazio i preminuo 30. januara 1915. godine. Privremeno je sahranjen na improvizovanom vojnom groblju u Gornjem Milanovcu ali su kasnije prilikom prenosa posmrtnih ostatataka podaci izgubljeni pa se danas njegov grob ne zna. Iza sebe je ostavio suprugu i dvoje male dece.

Po nekim procenama epidemija pegavog tifusa, koja je harala tokom prve polovine 1915. godine, odnela je blizu 400 hiljada ljudskih života i skoro u potpunosi pokosila srpsko medicinsko osoblje.

Davor Lazarević, istoričar