Prvi deo: Detinjstvo i mladost u Pirotu

Kako je i sam Dragoljub Jovanović često isticao, sve je počelo u malenom gradu na Nišavi, sredini u kojoj je proveo prvih sedamnaest godina svoga života, u koju se potom vraćao kao izgrađen čovek, sredini u kojoj je doživeo najveći politički uspeh, kojoj mnogo duguje i kojoj je ostao trajno privržen. Na obodu malene pirotske varoši, u selu Gnjilan, Jovanović je rođen 8. aprila 1895. godine.

                ... Ništa tu nije bilo veliko, ni mnogoljudna čaršija, ni osobit kraj...., sećao se. Moj najbliži svet nije bila ni puka sirotinja koja čezne za svačim i zavidi svakom, ni gazdina kuća gde sluge ugađaju deci, nisam bio ni prvenac, ni jedini muškarac ... 

                U svojim kasnije zapisanim sećanjima Dragoljub Jovanović se na ambijent Pirota iz svog detinjstva vrlo rado vraćao. Često je isticao da je u rodnoj varoši spoznao i svoje prve političke zanose. Pišući o tome politiku je definisao kao kolektivnu strast Piroćanaca koja stoji rame uz rame sa strašću prema raboti i štednji. Objašnjenje za toliku naklonost prema politici Jovanović je video u tome što su se Piroćanci uglavnom bavili zanatskim poslovima koji zahtevaju dugotrajno sedenje pa su u toj rabotničkoj dokolici često zbijali šale i bistrili politiku. Svakako da ove Jovanovićeve tvrdnje nisu daleko od istine i gotovo je sigurno da se u Pirotu njegove mladosti tako nešto moglo zapaziti. Stanovništvo varoši kraj Nišave u vremenu o kome govorimo pored trgovine i poljoprivrede najviše se bavilo zanatstvom u okviru porodičnih radionica ili esnafa. Provodeći zbog toga dosta vremena uz tkački razboj, šivaću mašinu ili možda grnčarski točak, pirotski zanatlija je pored svog osnovnog zanimanja vremenom postao i izvor gradskih priča, šala ali i političkih stavova. Ta činjenica se potvrđuje i danas kada u malim radnjama preostalih pirotskih zanatlija, najčešće uz kafu dok čekate svoju porudžbinu, možete zadovoljiti svoj radoznali duh pričama o aktuelnim dešavanjima u gradu. Mladi Dragoljub Jovanović je po svoj prilici u sličnom ambijentu krojačke radionice svoga oca Stavrije proveo dobar deo svog detinjstva i mladosti. Gradsko dete, zanatlijski sin i učenik zanatlija – tako je najčešće sebe opisivao. Zanatski kontekst njegovog odrastanja vrlo brzo je kod Jovanovića razvio stav o tome da je rad najviša radost i najplemenitije sredstvo lične sreće, kao i merilo svih vrednosti. Pišući kasnije svoje sociološke radove to svoje duboko ukorenjeno uverenje ovako je definisao: Neodoljiv kao ljubav, smiren kao molitva, rad je strast modernog čoveka i religija modernog doba. Svu težinu, ali i radosti ovakvog uverenja Dragoljub Jovanović je u praksi osetio upravo u svojoj mladosti odrastajući u tipično radničkoj porodici.

             ... U očevoj radionici pored majke ćilimarke i sestre krojačice, uz brata krojača, po terzijskim i krojačkim, manje po čurčijskim i obućarskim radnjama, odmalena sam bio prožet mirisom materijala, prizorom ljudi nagnutih nad poslom i oduševljen duhovitim razgovorima, punim starinskih, pirotskih i turskih reči, izreka i poslovica, pošalica i podrugivanja, svim onim što okružuje ljude koji sede i rade pričajući...

           Karakterišući političku opredeljenost Piroćanaca njegove mladosti Jovanović je često navodio, da kada su se radikali ispucali, kada su se uprljali i omlitaveli, Piroćanci su se oduševili za socijaliste, pa je pored Kragujevca jedino Pirot 1905. godine dao socijalističkog poslanika Milana Marinkovića. Iako ekonomski nerazvijen, Pirot je u tom periodu imao dosta snažan i dobro organizovan radnički pokret, čiju su osnovu činili pre svih zanatski radnici. Ta grupa je bila alternativa radničkoj klasi koja u pravom obliku nije postojala jer industrije nije bilo. Pokret socijalista u Pirotu vidljiv je već od avgusta 1903. kada je osnovan privremeni odbor Socijal-demokratske partije, a pravu javnu afirmaciju će doživeti naredne 1904. godine, kada je organizovana masovna prvomajska proslava. Za Dragoljuba Jovanovića radnički pokret je imao veliki značaj jer će u okviru njega napraviti svoje prve političke korake kao član organizacije đaka socijalista.

            Pojava đaka socijalsta nije bila strana u Srbiji toga doba. Epicentri tih pokreta bile su srpske gimnazije kao rasadnici obrazovane omladine. Tendencija učenika da se politički angažuju i grupišu u pokrete nije zaobišla ni malu Pirotsku gimnaziju, koja je sa svega šest razreda i oko 300 učenika u jednom trenutuku brojala preko 50 đaka socijalista. Dragoljub Jovanović koji je septembra 1906. godine upisao prvi razred odmah se priključio starijoj grupi đaka socijalista jer je pre toga aktivno pratio i učestvovao u manifestacijama pirotskog radničkog pokreta. Upravo je na jednom od tih skupova koji se održavao u okviru proslave prvog maja na popularnom Dženaru, 1906. godine, Jovanović prvi put javno deklamovao. Za tu priliku su mu radnici kupili kapu i pantalone od somota. Možemo samo predpostaviti kakve je utiske sa tog skupa Jovanović poneo i kako je njegovo prvo javno pojavljivanje delovalo na njegov mladalački pogled na svet.

                ... Piroćanci su voleli šaljivu deklamaciju o berberima, koji su prvi ljudi, sećao se, i o krojaču, koji celoga veka čini boc, boc, boc, a sam je pritom slabo obučen. Ostalo mi je u sećanju kada sam rukom obgrlio crvenu zastavu, najveću, sa čela povorke. Tada me je prvi put slušalo preko 1500 ljudi ...

                Tim rečima je Jovanović mnogo kasnije opisao taj nesvakidašnji đački doživljaj. U vezi svog prvog javnog nastupa u memoriji kasnije prekaljenog govornika i političara ostao je sačuvan detalj o reakciji njegovog oca. Iako s jedne strane oduševljen nastupima svoga sina, sprečen idealom čvrste očinske figure patrijarhalnog vremena, otac Stavrija se nikada nije usudio da ode i da ga čuje. U svojim kasnijim sećanjima Jovanović je to ponašanje okarakterisao rečenicom: Nije hteo da mi oda neko priznanje da se ne bih poalio. Pravdao ga je stavom da Piroćanci teško kažu dobru reč u korist suseda ili rođaka, verovatno iz straha da ne odgovaraju ako nešto krene naopako. U korelaciji sa tim je bilo i načelo oca Stavrije da se deci ništa ne povlađuje, da se preterano ne hvale i priznaju. Sa druge strane u svakom smislu drugačija, bila je majka o kojoj Jovanović govori sa mnogo emocija opisujući je kao uvek nasmejanu, prema svakome dobru i vedru čak i kad su životne okolnosti bile veoma teške. Obojen dominantnim uticajem jake očinske figure i relaksiran blagom i smirenom majčinom pojavom, Jovanovićev dečački život u mnogome je uslovio formiranje njegovih stavova i karakternih crta koje kasnije razaznajemo kroz njegova dela, spise i javno delovanje. Koliko je okoštala atmosfera patrijarhalne porodice uticala na Jovanovića najbolje nam ilustruje njegovo sećanje na porodična dešavanja nakon smrti njegovog oca 1911. godine. Tu novonastalu prazninu unutar porodice on opisuje kao do tada nesvakidašnje olakšanje, praćeno onom vrstom lagodnosti koja obično nastupa posle stanja hronične napetosti: ... Majka je dopustila da od sada svako jede iz svog tanjira, a ne više iz zajedničke zdele .... da ponekad pijemo vodice za vreme jela ... da ne topimo jelo zalogajima hleba već da koristimo viljušku, jednom rečju, sve je bilo drugačije nego za vreme njegove vlade... Nažalost, ubrzo je došao još jedan nenadoknadiv gubitak, majstor Pera – plemeniti brat, kako ga je često nazivao, izgubio je život već u prvim borbama srpske vojske 1914. godine. Trajni odlazak još jednog člana porodice veoma je loše uticao na Jovanovića jer je za brata sudeći po sećanjima bio mnogo više vezan nego za oca.

                Neplanirane i krajnje negativne porodične situacije dovele su do toga da je Dragoljub Jovanović vrlo rano morao da preuzme životno kormilo u svoje ruke i da sazri mnogo pre nego njegovi imućniji vršnjaci. Kako bi zaradio neku paru za sebe i porodicu počeo je da radi kao ispomoć pirotskim zanatlijama ili je u toku raspusta podučavao decu bogatijih sugrađana. Zahvaljujući takvim iskustvima boraveći u kućama vrlo situiranih sugrađana Jovanović je dobio priliku da uporedi život bogatih sa životom ljudi iz svog okruženja čime je još efektnije uočio svu teskobu svakodnevice radnika i seljaka. Kasnije se sećao:

                ... Raspust sam često provodio van Pirota. I dotle sam bivao po gospodskim kućama, pošto sam od drugog razreda gimnazije podučavao slabe đake i zarađivao za đačke potrebe, za novine i knjige. Boravio sam dva meseca u kući bogatog niškog lekara dr Jovana Bogdanovića, u kojoj su deca i služavka govorili sa starijima nemački i francuski, gde smo se izvozili vlastitim fijakerom, gde je domaćinova kći svirala na klaviru ....

                Pišući u svojim poznim godinama o detinjstvu i mladosti u Pirotu, Jovanović daleko najviše prostora posvećuje svom školovanju u Gimnaziji u periodu od 1906. do 1912. godine. Ono što je na njega ostavljalo najveći utisak bile su uspomene na profesora Kostu N. Kostića i njegovog školskog druga Milutina Canića. O njima kao i o pokretu đaka socijalista on zaista piše sa punim poštovanjem i sa dosta emocija.

Kao gimnazijalac afirmisao se u izuzetnog govornika koga je bilo lepo slušati jer je govorio iz glave. Po njegovim rečima, slabo rečiti Piroćanci vole da čuju dobrog govornika koji ne čita. Zahvaljujući tim svojim efektnim deklamovanjima Jovanović je među sugrađanima bio zapažen još u toku svojih školskih dana. Među prvima su ga primetili radnici koji su se svake večeri okupljali preko puta njegove kuće u Društvenom stanu, gde je bilo zborno mesto pirotske radničke klase. Upravo tamo Jovanović je javno nastupao, a kasnije tvrdio da je upravo tada izgubio strah od mase kao najveće prepreke za svakog govornika.

Pod uticajem radnika on se vrlo brzo odlučio da pristupi pokretu đaka socijalista koji su bili neka vrsta podmladka radničkog pokreta u Pirotu. Đački socijalizam postao je za Jovanovića najveći pirotski zanos. U okviru tog pokreta, koji se u potpunosti stavljao na stranu radnika on će steći svoja prva politička iskustva i prva duboka uverenja od kojih ga mnoga nisu napuštala do kraja života. Gimnazijski dani Dragoljuba Jovanovića u Pirotu završili su se 1912. godine, posle čega odlazi u Beograd kako bi završio sedmi i osmi razred gimnazije. Po maturiranju i izbijanju Prvog svetskog rata dobio je službu u Lesnovu kao učitelj, odakle je svoju prvu platu poslao bratu Peri na front ali on nije doživeo da je primi. Ponovni susret sa Pirotom i porodicom Dragoljub Jovanović je imao 1915. godine, zatekavši majku i tri sestre u dubokoj žalosti zbog tragične pogibije brata Pere.

                ... Te strašne crne haljine na te četiri uplakane žene, najpre u dvorištu, zatim u našoj tesnoj sobici, oličavale su crne dane, koji su nailazili za celu Srbiju, pretešku 1915.godinu, sa krvavim bitkama, sa tifusom i kolerom, sa porazom i gubitkom domovine ...

     Bila je to njegova poslednja poseta Pirotu u toku rata.

U sledećem nastavku: Studije, profesora i politička afirmacija

*** Fotografije preuzete sa sajta: www.drdragoljubjovanovic.com

Davor Lazarević, istoričar