Drugi deo: Politička afirmacija Dragoljuba Jovanovića

            Posle kratkotrajnog boravka u Solunu, zahvaljujući odluci srpske vlade Dragoljub Jovanović je dobio priliku da svoje školovanje nastavi u Francuskoj. Početkom 1916. godine počinje svoje studije filozofije u Klermonu, a od oktobra 1917. godine upisuje i Pravni fakultet u Parizu gde će upoznati i svoju suprugu Danicu Danu Milošević. Kao iskreni rodoljub, Dragoljub Jovanović se posle odbrane doktorske disertacije vratio u domovinu septembra 1923. godine, i po preporuci Slobodana Jovanovića bio je primljen na Pravni fakultet u Beogradu kao predavač na predmetu Agrarna politika. Sve do druge polovine 1924. godine, u njegovoj delatnosti još uvek nema nekog posebnog interesovanja za rad među seljaštvom niti za sagledavanje ekonomskog i socijalnog položaja sela i seljaka. Neku vrstu podstreka za aktivnosti te vrste Jovanović dobija posle posete Zagrebu septembra 1924.godine, i susreta sa vođom Hrvatske seljačke stranke Stjepanom Radićem. Ono pravo i pasionirano bavljenje problemima seljaka usledilo je u drugoj polovini dvadesetih godina prošlog veka.

         Na neki način svestan da će svoje ideje najlakše predstaviti među svojim zemljacima, Dragoljub Jovanović je već na samom početku svoje političke karijere dao rodnom kraju jasan prioritet. Putujući sa grupom intelektualaca i držeći predavanja u periodu od juna 1924.  do decembra 1926. godine nije mimoišao ni Pirot. Možemo reći da se već od tog trenutka među Piroćancima obrazuje inicijalna grupa njegovih simpatizera koja će se u godinama koje slede uvećavati. Inače, sve aktivnosti koje je u tom periodu političkog delovanja preduzimao bile su vezane za grupu SKA (Grupa socijalno-kulturne akcije) koju je Jovanović osnovao 1924. godine. Ova grupa se može smatrati primarnom manifestacijom njegovog političkog delovanja u okviru Kraljevine SHS. Članovi ove grupe pa i sam Jovanović ubrzo su shvatili da predavanja po selima i gradovima nisu dovoljna za ozbiljno političko delovanje pa su se sve više nosili mišlju da osnuju ili se priključe nekoj političkoj partiji koja u epicentru svog delovanja ima interese seljaka. Takav način razmišljanja ubrzo je doveo do toga da je Dragoljub Jovanović sa još nekolicinom svojih saradnika februara 1927. godine, zatražio prijem u tadašnji Savez zemljoradnika. Opredeljujući se time za delovanje unutar jedne građanske stranke, kakva je bila Savez zemljoradnika, on je svoje mlade socijalističke zanose morao prilagoditi ideologiji agrarnog socijalizma. Naime, odstupajući od mladalačkih socijal-demokratskih iluzija, Jovanović u radničkoj klasi i njenoj političkoj avangardi nije video onu snagu koja je posle revolucije u Nemačkoj i nizu drugih zemalja bila sposobna za koreniti preobražaj kapitalističkog sistema. Potrebnu snagu za takvu vrstu preobražaja Jovanović je prepoznavao kod seljaštva, koje je po njemu trebalo da bude nosilac borbe za rušenje eksploatatorskog sistema kakav je u to vreme dominirao. Jedini uslov za realizaciju takve vrste promena, smatrao je, bila je dobra organizacija i vođstvo.

            Svakako da je ulazak u jednu građansku stranku zahtevao promenu izvesnih političkih stavova, ali je sa druge strane omogućavao širu i intenzivniju političku aktivnost. Ta za Jovanovića nova dimenzija političke akcije je naročito došla do izražaja u toku predizborne kampanje za parlamentarne izbore raspisane za 11. septembar 1927. godine. Savez zemljoradnika je na te izbore išao samostalno, a radi što bolje kampanje oformljen je Agitacioni odbor u koji je ušla i Jovanovićeva grupa. Vrlo je interesantno istaći da su prijatelji nagovarali Dragoljuba Jovanovića da se kandiduje za poslanika pirotskog okruga, smatrajući njegovu pobedu u rodnom kraju vrlo izvesnom. Naposletku on je ta nagovaranja odbio izgovarajući se mnogobrojnim obavezama i činjenicom da je odskora u stranci. Mada je odbio ličnu kandidaturu Jovanović je u kampanji više puta posećivao Pirot agitujući za svog prijatelja lekara dr Miloša Popovića koji je bio kandidat na listi. Ostao je zapažen njegov govor koji je održao na zboru u Pirotu 28. avgusta 1927. godine, ističući čvrstinu i borbenost članova Saveza zemljoradnika kao glavni adut njihovog uspeha. Uprkos aktivnoj kampanji dr Miloš Popović nije imao velikih uspeha na tim izborima ali je zato Dragoljub Jovanović svojom pojavom privukao pažnju javnosti što mu je donelo i prve etiketacije i napade od strane režimske štampe. Kako savremenici svedoče, to je dovelo i do prvih podela javnog mnjenja pirotske varoši po pitanju podrške odnosno osporavanja njegove politike.

            Usledile su godine diktature tokom kojih je bavljenje politikom bilo vrlo opasno. Izbori koje je kralj Aleksandar pod velikim pritiskom i zbog nezadovoljstva naroda njegovom ličnom vladavinom raspisao novembra 1931. godine, bili su slika i prilika usiljene političke propagande i paravan za opstanak vladajućeg režima kroz privid demokratije. Postojala je samo vladina lista čiji je nosilac bio Petar Živković, predsednik vlade. Kandidati za Srez nišavski bili su Jovan Misirlić iz Beograda, Ljubomir Milić, advokat iz Pirota i Đorđe Rančić takođe advokat. U neravnopravnim i rizičnim uslovima Dragoljub Jovanović nije prekidao svoje političko delovanje i tokom predizborne kampanje je u više navrata posećivao Pirot zajedno sa Ljubom Davidovićem, Mišom Trifunovićem, Antonom Korošcem dok ih je u štampi pratilo etiketiranje poput sledećeg:

            ... Znamo mi vrlo dobro da njih na ovaj hadžiluk nisu poveli nikakvi politički ideali, već jedino njihovi lični politički prohtevi, koji su uvek bili odlika sveg njihovog političkog rada ...

Sa druge strane Jovanović se obraćao svom biračkom telu tražeći uporište u sumornom načinu života najugroženijih slojeva. Svoje političke poruke gradio je opisujući stanje malog čoveka:

            ... Opšta nestašica izazvana krizom i nemanjem rada stvorila je u našem mestu teškoće u životu mnogih zanatlija i doskora dobrih domaćina. Oskudica je osobito bila pojačana dugom i oštrom zimom, tako da je stanje bilo nesnosno ...

            U toj priči najteže je bilo seljacima koji su kao jedini izvor prihoda imali svoje proizvode i njihovu prodaju na pijacama po maltene bagatelnim cenama. Kao izlaz iz teške situacije seljacima je preostajalo zaduživanje najčešće uz zelenaške kamate pa su mnogi koji su se odlučili na takav korak upadali u još gore životne situacije i često ostajali bez svojih imanja.

            ...Osobito poslednjih godina, kada je prodaja nekih poljoprivrednih proizvoda potpuno zastala i kada su cene ostalih proizvoda katastrofalne pale, seljak je bio prinuđen da se i preko svojih mogućnosti zadužuje kako bi pribavio sebi i svojoj porodici ono najnužnije za život...  

            Na osnovu ovih činjenica delom postaje jasno zašto su ideje koje je Dragoljub Jovanović zastupao tridesetih godina našle svoje plodno tlo upravo među stanovnicima pirotskog kraja. Naročito je to vidljivo kada se posmatra stanovništvo seoskih sredina. Upravo u tim sredinama to vreme donosi povećanje broja stanovnika i samim tim neiskorišćene radne snage zbog zastarelih načina proizvodnje. Sve zastupljenija pojava u pirotskim selima toga doba postaje pečalbarstvo i to u vidu nadničarenja koje pored muške sve više zahvata i žensku populaciju. Fenomen pečalbarstva doveo je do privremenog pomeranja stanovništva iz planinskih sela u ravničarska naselja što je imalo svojih prednosti ali i mana. U prvom planu to je dovodilo do povećanja porodičnih prihoda i do lakšeg života mnogočlanih staroplaninskih porodica, a ujedno se dešavalo i mešanje stanovništva, razmena znanja, informacija pa i političkih ideja. Kada se velikom siromaštvu i oskudici koji su vladali na selu doda i veliki broj nepismenih seljaka zapetljanih u niz sprega svoje konzervativne mikro sredine, postaje jasnije kakav je utisak ne njih ostavljao Dragoljub Jovanović kao neko ko im je, ako ništa drugo svojim posetama i govorima stalno stavljao do znanja da su i oni važan deo društva. Možda je za njih ta činjenica imala najvećeg značaja nasuprot surovoj realnosti koja ih je svakodnevno ubeđivala u suprotno.

            Što se tiče političkog delovanja Jovanovića unutar Saveza zemljoradnika, treba reći da se već od 1928. godine, osećalo sve veće udaljavanje između grupe levih zemljoradnika koje je on predvodio i desnog krila. To je, čini se postalo sve vidljivije nakon atentata u skupštini i uvođenja kraljeve diktature. Čačanski kongres koji je održan u toku 1928. godine i suštinski je potvrdio postojanje dve struje unutar Saveza zemljoradnika tako da nakon tog kongresa možemo govoriti o sve većem osamostaljivanju grupe koju je predvodio Dragoljub Jovanović. Njegovi samostalni istupi su tu činjenicu nedvosmisleno potvrđivali. Otprilike paralelno sa tim je tekao i proces percepcije Jovanovića od strane vladajućeg režima kao opasnog političkog protivnika, a kao rezultat toga došlo je ubrzo do žestoke konfrontacije i sve češćih hapšenja. Maja 1932. godine bio je uhapšen zbog dva letka čiji je bio potpisnik: „Zadaci nove vlasti“ i „Šta nas košta svađa sa Hrvatima“. Državni sud za zaštitu države ga je 6. oktobra 1932. godine osudio na godinu dana strogog zatvora i gubitak državne službe što je direktno uticalo na otkaz koji je dobio na Pravnom fakultetu. Te okolnosti su uslovile da Jovanovićeve posete rodnom mestu u periodu do 1935. godine budu sve ređe. Jedini period kada je Jovanović nekoliko puta posetio Pirot bio je od oktobra 1933. do marta 1934. godine. Kako je u to vreme još uvek važila zabrana njegovih zborova jedini način da stupi u kontakt sa više ljudi bili su sastanci u zatvorenom prostoru po kućama njegovih prijatelja.

            ... Policija nas je budno pratila. U Pirotu je uhvaćeno jedno pismo Pere Zlatkovića, pravnika iz Gnjilana, u kome je nekom drugom saopštavao šta je čuo na mojim predavanjima. O tome je pirotska policija odmah izveštavala Beograd. Pohapsili su desetak, petnaest mladića, nekima pretili, druge su tukli, ali su saznali sve ili skoro sve. Ipak je ostala nepoznata tajna večera u kući moga rođaka Dragutina Živkovića u Gnjilanu ... 

            Ove politički nepodobne aktivnosti u rodnom mestu, krajem 1933. godine, svakako da su doprinele internaciji Jovanovića u Tutin do čega je došlo marta 1934. godine. Treba pomenuti da su Jovanovićevi govori i predavanja u Pirotu ponajviše bili inspirisani tada aktuelnim zbližavanjem jugoslovenskog i bugarskog monarha što je za pirotski kraj imalo veći značaj nego za ostatak Kraljevine. Još prisutnija tema u Jovanovićevim besedama bila je sve veća opasnost od fašizma pri čemu je po njemu jedini spas bio hitni sporazum između balkanskih naroda i njihovo udruživanje kako bi se odbranili. Na jednom od predavanja održanih u Pirotu, ostala je upamćena njegova priča o tri drveta koja pružaju grane jedno drugom preko poplavljenog terena usred koga su se našle tri balkanske države aludirajići na pregovore o stvaranju Balkanskog pakta sa Grčkom i Turskom iza leđa Bugarskoj. Poneseni Jovanovićevim efektnim besedama pirotski mladići su često po zidovima ispisivali grafit JFSRR što je bila skraćenica od Južnoslovenska federativna seljačko-radnička republika. Sve to je itekako privlačilo pažnju pirotske policije pa je ona gotovo svakodnevno slala svoje izveštaje za Beograd. Kao posledica došla je druga Jovanovićeva internacija u Tutin, a njegov povratak na političku scenu bio je moguć tek nakon tragične pogibije kralja Aleksandra oktobra 1934. godine posle čega se beleži sve aktivnije delovanje Levih zemljoradnika na čelu sa Jovanovićem. S tim u vezi i kontakti sa rodnim mestom bili su mnogo intenzivniji.

Naredni nastavak: Od obožavanja do odricanja i zaborava

***Fotografije: www.drdragoljubjovanovic.com

Davor Lazarević, istoričar