Četvrti deo: U predvečerje Drugog svetskog rata

U periodu nakon 1935. godine Dragoljub Jovanović je dosta često posećivao Pirot tražeći podršku svojih zemljaka za politiku Udružene opozicije ali i za svoje antifašističke stavove i koncepciju Narodnog fronta. Već avgusta 1936. godine Jovanovića nalazimo u okolini Pirota u političkoj akciji, tokom koje je posetio mnoga sela i naišao na dosta pozitivan prijem seljaka. Ono što na neki način privlači pažnju jeste činjenica da je Jovanović svoje posete Pirotu skoro uvek tempirao za subotu, kada je pijačni dan, ili u toku pirotskog vašara i većih praznika. Time je uspevao da iskoristi spontano okupljene ljude za promociju svojih političkih ideja izbegavajući komplikovanu i neizvesnu proceduru zakazivanja javnih skupova kod pirotske policije. Inače, vašar koji se u Pirotu tradicionalno održavao od 28. avgusta do 1. septembra za Jovanovića je bio idealna prilika da govori pred velikim brojem ljudi, a da za to ne snosi nikakve posledice pa je tako zgodnu priliku retko propuštao.

     Velike simpatije svojih zemljaka Jovanović je dobio i tokom suđenja pirotskim bankarima i Jordanu Džadžiću, bivšem predsedniku opštine, za lažno bankrotstvo. Po želji oštećenih ulagača, njih više stotina, od kojih su mnogi izgubili gotovo svu svoju imovinu, na sudu ih je zastupao Dragoljub Jovanović. Iako je i na taj način sebe promovisao kao zaštitnika oštećenog naroda Jovanović time nije uspeo da popravi negativnu političku sliku o Udruženoj opoziciji kojoj je pripadao, a koja je donela odluku da ne učestvuje u radu Narodne skupštine. Sam Jovanović je tu odluku smatrao pogrešnom pa je nastavio svoju političku borbu van parlamenta. Piroćanci, nestrpljivi i željni promena nisu imali razumevanja za bilo kakvo oklevanje i taktiziranje pa su počeli da postavljaju Jovanoviću pitanje zbog čega opozicija tapka u mestu. Upućivali su čak i protestna pisma Jovanoviću zahtevajući da od vođstva opozicije traži hitnu akciju i borbu, da ide direktno Mačeku, a ako i to ne uspe da onda lično uđe u skupštinu i da se bori. Jedan trgovac, Nedeljko Stajić, čak je predložio na sastanku zanatlija i trgovaca u Pirotu da se od Jovanovića rezolucijom traži da uđe u skupštinu. Njima je kao interesnoj grupi to bilo važno zbog toga što su punu podršku lokalnih vlasti i banaka uživali samo veletrgovci i krupne zanatlije koji su već pravili mini fabrike. Interesi radnika i sitnih zanatlija nisu skoro uopšte bili zaštićeni, pa je u Pirotu nakon 1935. godine stalno dolazilo do štrajkova i protesta.

     ... Pirot tridesetih godina, naročito od 1935. pa na dalje, menja svoju proizvodnu suštinu, pojavljuju se radionice u kojima se koncentriše radna snaga na industrijskom principu; krojačka radnja Novaka Stamenovića, opančarska radnja Jovana Cekića, terzijanska radnja Pante Jonića imale su više od dvadeset radnika ...

     Svakako da je najznačajniji bio štrajk radnika Tigra koji je počeo 26. novembra 1936. godine. Povod za njegovo izbijanje bili su izuzetno teški uslovi u kojima se radilo, neodređeno radno vreme i visina nadnica, zloupotreba probnog rada i drugo. Sve te ugrožene kategorije stanovništva pirotskog kraja svoje nade su polagale u poslanika Dragoljuba Jovanovića.

     Sa druge strane, Savez zemljoradnika je sve više zgušnjavao svoje redove uz  izražavanje zahteva da se grupa oko Dragoljuba Jovanovića isključi iz stranke. U vezi s tim iz Pirota i iz drugih mesta su stalno stizali predlozi Jovanoviću da formira svoju stranku i da se odvoji od Saveza zemljoradnika. Da bi stišao veoma uzavrele strasti u rodnom kraju Jovanović je početkom 1938. godine počeo da planira veliki zbor u selu Gnjilan nadomak Pirota. Skup je bio vezan za 29. april kada se tradicionalno održavalo otvaranje granica pa je to garantovalo prisustvo velikog broja ljudi.

     ... Dvadesetog aprila već sam bio u Nišoru, Dobrom Dolu, Koprivštici, Pokriveniku, Zavoju, Maloj Lukanji i zanoćio u Velikoj Lukanji kod Jelenka Aleksića. Naredni dan sam proveo u Toplom Dolu, rodnom selu mog režimskog protivkandidata Dimitrija Mladenovića Gage, koga je režim dao izabrati za senatora. U svakom selu sam pozvao seljake da dođu na zbor u Gnjilan ne govoreći im ko će sve doći...

     Sam zbor u Gnjilanu je protekao u najboljem redu. Bilo je tu mnogo prisutnih iz Pirota i drugih okolnih mesta. Mnogi su došli očekujući sukobe sa žandarmerijom kao što je to ranije bio slučaj. Zbor je otvorio i njime presedavao Dragoljub Jovanović, a pored njega su još govorili dr Ivan Ribar, Života Milojković, Ninko Petrović i mnogi drugi. Međutim, ni ovaj zbor nije protekao bez posledica po aktere jer je vlast kaznila dvanaest govornika sa po deset dana zatvora, među kojima je bio i dr Ivan Ribar, kao i osamnaest seljaka iz pirotskih sela. Dragoljub Jovanović je kasnije pisao da su te godine za njega bile protkane velikim iskušenjima. Prvo veoma značajno iskušenje za njega bio je i pad Čehoslovačke pod vlast Nemačke čime se Evropa našla na korak od novog rata. Potom je usledilo drugo iskušenje vezano za rešavanje hrvatskog pitanja, koje je po njemu trebalo rešavati u dogovoru sa liderima Udružene opozicije, a ne sa Dragišom Cvetkovićem, koga niko nije ozbiljno shvatao ni na srpskoj ni na hrvatskoj strani. Treće iskušenje za Jovanovića je više bilo lične prirode i vezano je za njegovo hapšenje 1. oktobra 1938. godine pod optužbom da je autor letka „Najveće izdajstvo posle Kosova“ kojim je tražio ostavku Stojadinovićeve vlade i prekid izdajničke politike. To hapšenje je trebalo da spreči ponovnu kandidaturu Jovanovića na izborima koji su raspisani 10. oktobra iste godine. Četvrto veliko iskušenje za Jovanovića bilo je vezano za sklapanje pakta o nenapadanju između Sovjetskog saveza i Nemačke. Posle svega toga kako je sam govorio ništa nije moglo biti neočekivano i previše bolno.

     Uopšte kraj 1938. i početak 1939. godine Dragoljub Jovanović je ocenio kao ulazak u sudbonosne događaje u svetu i Jugoslaviji, vreme kada se iskušavala demokratija i rešavalo dugo odlagano hrvatsko pitanje. Pored te činjenice paralelno je išlo i uviđanje da se na dojučerašnjeg prijatelja Vlatka Mačeka više ne može računati. Da situacija bude više nego deprimirajuća doprineli su rezultati decembarskih izbora 1938. godine koji su za Jovanovića bili više nego poražavajući naročito u pirotskom kraju. U nišavskom srezu najviše glasova je dobio jedan od prvih pirotskih industrijalaca i dugogodišnji rival Dragoljuba Jovanovića, Dimitrije Mladenović Gaga koji je bio kandidat vladine liste. Milan Bošković koji je bio kandidat levih zemljoradnika je dobio skoro upola manje glasova od pomenutog Gage što jasno pokazuje da su levi zemljoradnici gubili na terenu koji se inače smatrao za njihovo najveće uporište. Na tako loš izborni rezultat je u mnogome uticala pasivnost Udružene opozicije odnosno ne učestvovanje u radu parlamenta kao i kandidatura Milana Boškovića koji je bio mnogo manje poznat od Dragoljuba Jovanovića. Kakva je bila regularnost tih izbora o tome se može diskutovati.

     ... Izbori decembra 1938. godine, ostaće upamćeni u istoriji parlamentarizma  po korumpiranosti i zloupotrebi izbornog sistema i pritiscima svake vrste. Glasovi su često obezbeđivani kupovinom ... Izbornu atmosferu u Pirotu ponajviše ilustruju priče da su prostalice Dimitrija Mladenovića Gage delile siromašnima po jedan opanak pre glasanja uz obećanje da će drugi dobiti ako njihov kandidat pobedi na izborima ...

     Kada se sve uzme u obzir prelaz iz 1938. i 1939. godinu je Dragoljubu Jovanoviću doneo puno razočarenja. Da njegova situacija bude još gora podrudili su se sudski organi koji su ga 20. aprila 1939. godine osudili na 14 meseci zatvora i 2000 dinara novčane kazne. Kako je već od oktobra 1938. godine bio u zatvoru ostalo mu je da tamnuje još sedam meseci pa je sva naredna dešavanja u državi pratio putem novina i prijatelja. Sreća u nesreći je bio ukaz o amnestiji političkih krivaca zahvaljujući kojem je Jovanović izašao iz zatvora septembra 1939.godine. Prvo što je sebi stavio u politički zadatak bilo je izveštavanje naroda o suštini sporazuma Cvetković – Maček i neophodnosti njegovog prihvatanja. Prve govore na tu temu Jovanović je održao u Beogradu. Za to vreme je u Pirotu pravljen plan za njegov doček pa je čitava varoš bila oblepljena zemenim plakatama  kojima su pozivani ljudi da kličući Sporazumu 10. septembra u 10 sati dočekaju Dragoljuba Jovanovića na železničkoj stanici.

     ... Na samoj stanici bilo je mnogo sveta, sećao se, ali me je pravo čudo čekalo tek napolju. Jedan seljački fijaker pun cveća i posednut seoskim devojkama, ukrašen ćilimovima, to je bilo prvo iznenađenje... Najveće iznenađenje bili su parovi i parovi volova upregnuti jedni za drugima, u nizu koji mi se učinio beskrajan... Svaki par volova imao je svog vođu. Rogovi su im bili obavijeni zelenom hartijom, a kasnije sam primetio da su jarmovi bili okićeni jugoslovenskim zastavicama... Sa balkona hotela Nacional održao sam treći govor, koji je kao i obično bio prekidan pljeskanjem i povicima. Najviše pljeska smo razume se dobili Maček i ja...

     Dragoljuba Jovanovića je posebno srećnim činila pomisao da je tom veličanstvenom skupu prisustvovala i njegova supruga Dana, koja je time dobila bar malu satisfakciju za sve žrtve koje je kraj njega podnosila. Inače, okosnica celokupne organizacije dočeka bili su seljaci iz sela Gnjilan. Čitajući opis tog događaja koji nam daje Jovanović vidimo sliku jednog bajkovitog susreta napaćenog naroda i njegovog tribuna u vidu trijufalnog defilea ulicama Pirota. Taj deseti septembar 1939. godine se može oceniti kao svojevrsna kulminacija u do tada dosta složenom odnosu između Jovanovića i njegovih zemljaka. To kolektivno emotivno pražnjenje koje se toga dana evidentno desilo kao da je simbolično označilo početak jednog novog perioda u odnosu na lik i delo Dragoljuba Jovanovića, obeleženog sve većim slabljenjem njegove popularnosti.

     Nova epoha za Jovanovića je svakako počinjala i na polju njegove političke angažovanosti naročito posle osnivačkog kongresa njegove Narodne seljačke stranke 17. marta 1940. godine čime je konačno došlo do izlaska levih zemljoradnika iz Saveza zemljoradnika. Jedna od najvažnijih osnova programskog opredeljenja te stranke bila je koncepcija tzv. radne demokratije kao nečega što će pružiti blagostanje proizvođačima i dostojanstvo svim seljacima. Nažalost, po svojoj suštini ova levičarska koncepcija je vodila u jedan previše idealistički pogled na državu i njeno uređenje. Običnom čoveku bilo je dosta teško da razlikuje stavove Seljačke stranke od stavova komunista pa je u tom svetlu posmatran i sam Jovanović koga su na lokalu često smatrali delom ili nekakvim zastupnikom komunističke ideologije. Ta blaga konfuzija u percepciji novog političkog izraza Dragoljuba Jovanovića vodila je ka sve većem osipanju njegovih pristalica. Seljaci su smatrali da ih je Jovanović na neki način izneverio i prepustio komunistima. Da situacija bude još komplikovanija u političkom životu Pirota 1940. godine veliki udeo imale su i aktivnosti tek osnovanog SKOJ-a koji je svoje političko delovanje delom bazirao na negativnoj propagandi protiv Jovanovića. U redovima SKOJ-a Dragoljub Jovanović je prokazan kao najveći politički neprijatelj.

     Kada se sagledaju sve okolnosti može se reći da je Jovanović posle formiranja svoje stranke imao problem da se definiše u političkom smislu pa je period do početka Drugog rata proveo u nadmudrivanju sa komunistima oko toga ko je bliži interesima seljaka. Početak ratnog vihora je zatekao Jovanovića u Beogradu gde će provesti četvorogodišnji period okupacije. Provodeći vreme u nekoj vrsti izolacije bio je u potpunosti lišen aktivnog političkog delovanja, kontakata sa svojim prijateljima i pristalicama, jednom rečju, kako je to kasnije Nadežda Jovanović primetila, našao se u tunelu bez svetla i izlaza.

Naredni nastavak: Nova vlast i nova iskušenja

Fotografije sa sajta: www.drdragoljubjovanovic.com

Davor Lazarević, istoričar