Prva stranica životne priče Karla Maćejke otvorena je njegovim rođenjem 23.maja 1860. godine u malenom gradiću Pelhrimov (u srpskoj transkripciji često Pilgram), u češkoj oblasti Bohemija u višečlanoj porodici Karla i Matilde Maćejka. Posle završetka gimnazije u rodnom mestu, školovanje je nastavio u Pragu gde je studirao muziku i farmaciju. Iako je studije farmacije u jednom trenutku prekinuo, ipak se upornost na kraju isplatila, pa je Karlo Maćejka 1901. godine došao do diplome magistra farmacije. Svoje muzičko obrazovanje Karlo Maćejka je u periodu do 1885. godine dodatno nadogradio i pohađanjem škole horskog dirigovanja koju je vodio dirigent Josif Fabijan.

Svoj prvi posao u državnoj službi Kraljevine Srbije, Karlo Maćejka je dobio 26. septembra 1888. godine, kada je ukazom ministra prosvete i crkvenih dela imenovan za učitelja muzike i pevanja u Nižoj pirotskoj gimnaziji. Susret Karla Maćejke sa novim radnim mestom u pirotskoj Gimnaziji bio je u neku ruku prepun iznenađujućih, pa i obeshrabrujućih momenata. Njegov dolazak je pao baš u vreme kada je zgrada Mitropolije u kojoj je bila smeštena Gimnazija počela da se urušava, pa se nastava privremeno odvijala u tek podignutoj zgradi Osnovne škole na Pazaru. Iz tog razloga atmosfera u školi je bila prilično haotična, naročito za nekoga ko je tek počinjao da radi. Pomena je vredan podatak da je neposredno po dolasku među učenike Karlo Maćejka počeo da se nosi mišlju kako što pre treba oformiti đački hor. Tu ideju vrlo brzo je prevodio u praksu krenuvši sa uvežbavanjem jednoglasnih, a nedugo zatim i višeglasnih kompoziicija. Izuzetna umešnost u radu sa pevačima amaterima pročula se pirotskom čaršijom, što je Maćejku ubrzo kvalifikovalo kao potencijalnog horovođu tek osnovanog Pirotskog pevačkog društva Momčilo. Do preuzimanja dirigentske palice pomenutog pevačkog društva od strane Karla Maćejke došlo je u toku 1890. godine kada mu je ministar prosvete i crkvenih dela odobrio da radi kao honorarni horovođa.

Početkom devedesetih godina 19. veka, Maćejkin rad u Pirotskoj gimnaziji bivao je sve zapaženiji, što zbog formiranja mešovitog četvoroglasnog đačkog hora, što zbog inicijative da se oformi i đački orkestar. Najveća prepreka u tom poduhvatu bio je nedostatak instrumenata, tačnije sredstava za njihovu kupovinu. Međutim, ta stavka nije obeshrabrila Karla Maćejku koji je bio jedan od zagovornika ideje da se osnuje Fond za školovanje siromašnih đaka iz kojeg bi se finansirala kupovina udžbenika, nastavnih sredstava, pa i muzičkih instrumenata. Ubrzo je i ta ideja ostvarena. Za svega par godina boravka u Pirotu opravdano se stiče utisak da je Karlo Maćejka udahnuo život kulturnom razvoju malene varoši koju e, iako potpuni stranac, sve više doživljavao kao svoju. Uprkos tome, odlukom ministra 1894. godine premešten je u Negotinsku gimnaziju. Verovatno bi karijera Karla Maćejke u Negotinu potrajala da gimnazija nije ukinuta 16. avgusta 1898. godine. Taj događaj je potpuno neplanirano Maćejku i njegovu porodicu ponovo vratio u Pirot. Ukazom ministra prosvete, Karlo Maćejka se vraća u Pirotsku gimnaziju na mesto učitelja muzike i pevanja. Druga, uslovno rečeno, epizoda pirotskih dana u životu Karla Maćejke ovoga puta trajala je punih deset godina. Zahvaljujući njemu i prikupljenom novcu sa koncerata, iz Češke je nabavljen prvi pijanino za Pirotsku gimnaziju 1899. godine.

Koliko je nabavka klavira bila važna ne samo za školu nego i za varoš, pokazala je zabava povodom Savindana januara 1901. godine kada su Piroćanci možda po prvi put mogli da uživaju u zvuku klavira na kojem je svirao Karlo Maćejka prateći đački hor. To je bio blistavi početak jedne sjajne tradicije da se na Savindan u Gimnaziji priređuju vrlo sadržajni i zanimljivi koncerti hora, solista, a ubrzo i đačkog orkestra. Jedan od koncerata koji se u Pirotu toga vremena dugo prepričavao desio se na Savindan 1903. godine kada je Karlo Maćejka sa gospođicom Paulinom Jovanović izvodio kompoziciju na klaviru za četiri ruke što je za prisutne bilo prava atrakcija. Neki ga pamte i kao svojevrsnog osnivača korzoa u Pirotu, jer je bio prvi koji je svakoga dana bez naročitog razloga šetao istom relacijom do gradskog strelišta prema Bistrici i Rasničkoj reci. Šetnje Karla Maćejke su delovale čudno Piroćancima, pa su smatrali da je profesor malo zamajan, ali su ubrzo i sami isto tako bez nekog naročitog razloga počeli da šetaju varoškim korzoom.

Na kraju, kao što su slučajno počeli, pirotski dani Karla Maćejke sasvim slučajno su se i završili. Ukazom ministra prosvete i crkvenih dela od 19. septembra 1909. godine, Karlo Maćejka je imenovan za učitelja muzike i pevanja u čačanskoj Gimnaziji. Tada je zauvek napustio Pirot u kojem je proveo sve skupa petnaest godina, čime se svrstao u red nastavnika sa najdužim stažom u školi. Za svoj predani rad Karlo Maćejka je ukazom prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića od 27. januara 1921. godine, odlikovan Ordenom Svetog Save četvrtog stepena. Preminuo 13. januara 1929. godine u Kruševcu.

Davor Lazarević, istoričar