Jun uveliko, evo ga deseti dan. Vreme za male i velike maturante. Šetaju skoro svake druge večeri. Prelepo! Lepota, mladost, raskoš, radost, osmesi... a, tek, šta će ih uskoro sačekati? Ne haju mnogo, život je pred njima.

Na našem Portalu ih redovno pratite.

Preko dvadeset hiljada vas ih obično vidi.

Po tradiciji, krajem maja i prvih dana juna okupljaju se i Oni!

Matori maturanti!

Bivši učenici srednjih škola. Nekako najviše skrenu pažnju "ostareli gimnazijalci"!

 Ovo su tri priče o tri generacije.

 Četvrtak, 30. maj

Ovo je naša! Zloupotreba Portala, rekao bi neko! Jeste, u pravu ste. Ali, srce ište!

Bilo nas je dvadeset i jedan. Godina 57. od mature, ili 1966-67. Neki su zauvek otišli i ostavili nas da ih se sećamo, ima ih mnogo koji su "trbuhom" otišli u Niš, Beograd, Ljubljanu, Suboticu. Ma, razasuli se svuda. Neka su živi i zdravi!

Mi preostali Piroćanci, kako su Vukica, Stolac, Bucko, Zrak i Đoka ugovorili, okupili smo se u kafani Golemi mos'! Prošetali kejom u čast jubileja. Vukica, Stolac i Đoka odneli su knjige koje smo sakupili da pojačaju biblioteku naše nam mile i drage Gimnazije.

Glavni susret, glavna utakmica u Kafani Lane moje.

E, sad. Ne znam kako to drugi rade, ove kod nas, kada smo potamanili one predivme pljeskavice i super kobasice i kada smo se ponapili domaćeg, rujnog vina i po kojeg piva, krenula je.

Vukica, naša, inače Vukosava Antić, Đurđević, igrala je Koštanu, pustila je predivni glas koji nas je omađijao i poterao na još koju čašu. Dr Velja Colić je recitovao iz duše, ne znam da li mu je Žika bio profesor. Bucko je prijatno iznenadio kao recitator, a Steva Ivanković, gle to nisam znao, u duetu sa Vukicom nas je naterao na još po jednu!

  Subota, 8. jun, 13 sati

Za vikend, kada zasednete, neće da vas mimoiđe nikako, bar jedna generacija "ostarelih maturanata"!

Bilo je tako i prošle subote.

Kenac, znate ga, Joca Mijalković, poznati folklorac, živi pola-pola - čas u Pirotu, čas u Ljubljani. Sa njim jedna lepa maturantkinja iz njihovog vremena, mislim da su iz Gimnazije izašli 1968. Ne mogu imena da joj se setim. Gimnazijski brak. Suprug se ne menja. Brkovi, šešir, onako, baš ga ima.

I kada su se lepo ispozdravljali sa svima, dođoše da mi se pohvale.

'Ej, Paune, da li ste plaćali ulaz u Gimnaziju? Pre toga sam se pohvalio da smo se mi već sakupljali. E mi ćemo da plaćamo. Nas 41 valjda, svako po 200 dinara. Tako naredilo rukovodstvo škole. Žurim, evo, Kenac neka ti ispriča.

Obeća mi Kenac da će mi poslati fotografije u ponedeljak. Evo ga i taj dan. Još uvek ništa!

  Subota, 8. jun, 13 sati

Bašta kafića Kengur i dalje. Još malo jedan. Da, rekao mi brat, u dva idu gore na terasu. 

Samo što Kenac i ja završismo priču, kad eto ih. Bane Denčić, profesor Beblja, Pikula, neke dame koje znam iz viđenja. Generacija rođena 1945. godine.

More, 'ajde da si "pooratimo". Neka ostane, unuci i praunuci neka gledaju.

Negde pre dva pristigoše i ostali, mislim da rekoše da ih ima 12 ili 13, odoše uz stepenice u restoran Terasa. Kada su i kako otuda izašli, e to mi Milan nije rekao!

Tajna!