Tekst preuzet sa sajta Politika online

Srbija je izradila Nacionalni akcioni plan sa ciljem da se poveća udeo energije koja se proizvodi iz obnovljivih izvora, ali sa Šumarskog fakulteta u Beogradu upozoravaju na štetu koja bi mogla da nastane.

Unosan posao za investitore i pretnja životnoj sredini – tako zaštitnici prirode gledaju na izgradnju malih hidroelektrana (MHE). Smatra se da postrojenja ovih energetskih objekata, instalirane snage do 10 megavata, na celom Balkanu nisu pitanje napretka, već opstanka preostalih prirodnih vrednosti. To potvrđuju i radovi koji su u toku na Crnovrškoj reci, gde pomoću teške mehanizacije radnici polažu cevi u rečno korito, mada je u Parku prirode Stara planina zabranjena bilo kakva delatnost koja narušava životnu sredinu.

– Prema Zakonu o energetici Srbija je izradila Nacionalni akcioni plan sa ciljem da se poveća udeo energije koja se proizvodi iz obnovljivih izvora. To je i međunarodna obaveza koju smo prihvatili – kaže na početku razgovora prof. dr Ratko Ristić, dekan Šumarskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, stručnjak za bujice i eroziju.

Šta nije dobro u vezi s malim hidroelektranama, pitamo našeg sagovornika. Uzvraća: „Pre svega to što je prenaglašen koncept malih hidroelektrana, jedan od segmenata za proizvodnju energije iz obnovljivih izvora.”

– Prema postojećem katastru moglo bi da se izgradi oko 800 tih objekata, uglavnom u brdsko-planinskim područjima Srbije, gde su vodotokovi koji imaju i najbolji hidropotencijal i najbolji kvalitet vode. Ali morali bismo da imamo u vidu da su ti vodotokovi često u zaštićenim prirodnim područjima – primećuje Ristić, uz predlog da se povećanje energije proizvodnjom iz obnovljivih izvora pomeri ka korišćenju biomase.

– Nama milioni tona organske materije i u poljoprivredi i u šumarstvu trule na poljima ili se spaljuju. Ozbiljnom strategijom izgradnje kogeneracijskih postrojenja, koja proizvode i toplotnu i električnu energiju u isto vreme, mogao bi značajno da se poveća udeo energije iz obnovljivih izvora. Srbija ima desetine hiljada hektara zemljišta koje je neupotrebljivo za poljoprivrednu proizvodnju, a pogodno za podizanje bioenergetskih zasada određenih drvenastih i žbunastih vrsta, poput vrbe Salix Viminalis, tačnije njenog klona sa stručnim nazivom Inger. To bi bio mnogo racionalniji i održiviji pristup u proizvodnji energije – sugeriše naš sagovornik.

Ozbiljne diskusije o celishodnosti korišćenja MHE vode se i u Evropskom parlamentu, zbog popriličnih negativnih ekoloških efekata, posebno u Austrijskim Alpima, u delovima Bavarske, Francuske i Italije. Trenutno u Evropi ima oko 24.000 malih hidroelektrana, od čega je 7.500 u Nemačkoj, što praktično znači da se na svakih 27 kilometara vodotokova u okviru EU nalazi po jedna MHE.

– Najviše primedbi mi stručnjaci stavljamo zbog narušavanja ekosistema, smanjenja biodiverziteta, fragmentacije staništa riba. Evropska komisija dala je Rumuniji nalog, ili obavezujuću notu, da ispita održivost koncepta MHE jer su u kratkom periodu podigli više od 500 objekata i značajno narušili kvalitet vodenih ekosistema u brdsko-planinskim područjima. Ide se čak dotle da se predlaže ukidanje povlašćenih, takozvanih fid-in tarifa za MHE. Smatra se da status povlašćenih proizvođača stvara nefer uslove na tržištu, pri čemu je energetska korist mala, a ekološka šteta nesrazmerno velika – napominje Ristić.

U Srbiji od izgradnje do eksploatacije MHE ima posla i za inspekciju.

– Sam čin gradnje je vrlo destruktivan. Prave se vodozahvati teškom mehanizacijom, polažu cevovodi koji se često i do nekoliko kilometara ukopavaju u samo rečno korito. To je ozbiljno narušavanje staništa za živi svet. Na projektu MHE „Mezdreja” upravo se izvode radovi. Svakome ko pogleda kako to izgleda jasno je kakvi su ekološki efekti – kaže profesor i dodaje da je problematična i eksploatacija već izgrađenih objekata.

Tokom letnjeg perioda korisnici MHE često svu vodu iz korita reke usmere u derivacione cevovode da bi imali što više vode za pokretanje turbina, veću proizvodnju električne energije, a time i profit, pri čemu dolazi do uništenja živog sveta u vodotoku.

– Prilikom izrade projektne dokumentacije jedna od najvažnijih stavki je određivanje biološkog minimuma vode koja mora ostati u rečnom toku. Detaljan monitoring sprovodi se najmanje godinu dana, zajedničkim radom kvalifikovanih hidrobiologa i hidrologa. To u Srbiji gotovo niko ne radi, projekti su izrađeni tako da se biološki minimum određuje nekim statističkim metodama ili primenom računa verovatnoće. Zato skoro sve studije o proceni uticaja na životnu sredinu pokazuju da nema negativnih ekoloških efekata – primećuje profesor.