U Mali Suvodol sam došao da uradim temu o Školi. Povod, donacija Oportunity banke. Ovaj post smo objavili, razgovarali smo sa Radetom Djordjevićem, predsednikom Mesne zajednice.

Poštujući naše nepisano pravilo da sa terena uvek treba doneti još neku temu, dogovorio sam sa "kmetom" da u centru, kod prodavnice i trafo stanice , u parku ispod oraha , razgovaramo o selu.

Dok smo razgovarali, na klupi ispred prodavnice , s flašom piva u ruci, sedelo je nekoliko starijih meštana. Poznata slika.

U hladovini , ispod oraha, Rade je započeo priču o selu na način kako je izgleda za "Malosuvodolce" normalno. Ovo selo voli fudbal, a fudbal na svojstven način "čuva" selo. Mladi ostaju ovde, vole svoje selo, ali i ovu igru.

Rade Djordjević je mlad, sposoban čovek. Radi u Tajersu, odgovoran rukovodilac. Jedan je od najuspešnijih predsednika Mesne zajednice ovog sela. Smatra da je u selu do sada uradjeno dosta kada je infrastruktura u pitanju. Nedostaje kanalizacija...

I Mali Suvodol , kao i u sva sela "opustošila" je migracija. Rade se, kao i još neke "mladje" porodice odlučio da živi na selu. Daje primer.

Ohrabruje, kaže on, da se mladji sve više odlučuju da "rade zemlju" čuvaju stoku. Razumeli su od čega Srbija može da živi!

Na vratima Škole , tamo gde je ambulanta , pisalo je kada dolazi doktor.

Pitao sam predsednika o lekaru, s obzirom da i u Malom Suvodolu ima najviše starijih ljudi. Pitao sam i o uslovima za život zimi. Selo je u brdu, kako se snalaze , da li se put redovno čisti.

Na kraju, Rade nije krio zadovoljstvo. Mali Suvodol je samo u nazivu, ovo je malo – veliko selo, sa vrednim, dobrim ljudima. Saradnja sa institucijama u gradu je dobra, nada se , naravno , boljim rezultatima svog Kluba, drago mu je što Škola nije zaboravljena. Selo čuvaju škola, crkva, dobri ljudi.

Mali Suvodol zbog toga i živi tako dugo !

Kada smo završili razgovor, Rade je krenuo da , tamo na klupi, sa komšijama , ispred prodavnice , popije pivo. Gospodja u prodavnici bila je oduševljena što "smo pobedili" kako reče. Školi treba "pomoć"

Ljudi koji su sedeli na klupi, nisu imali vremena za priču, da popiju pivo i krenuće. Slava je danas ! Pokazali su mi na čoveka koji je sedeo sam na klupici, malo dalje!

Ljubiša deluje smireno. Prihvatio je da razgovaramo. Za Školu je i njemu, kao i svima u selu drago.

• Složimo se Piroćanci te, pobedimo!

Potom je nastavio da priča o selu, o odnosu sa komšijama iz Velikog Suvodola. Ostao je sam, nema nikoga. Takvih , u selima, kao Ljubiša, nažalost, ima sve više ...

Krenuo sam. Vrućina, preko 30 stepeni. Ljudi ostadoše na klupi ispred prodavnice sa Radetom. Ljubiša takodje, ostade da sedi na klupi, sam!

Kroz selo nikoga. Sve tamo do "druma" - nikoga. U požnjevenim njivama takodje – nikoga.

Gorešnjak je, ne radi se u polju!

Kada sam , kao prošlog petka, na Gorešnjak, odlazio iz sela, imao sam neko posebno raspoloženje. Pokušavao sam sebi da objasnim odakle mi to dolazi, kada dodjem u selo, razgovaram sa dobrim ljudima, vidim naborana lica, ispucale ruke. To, kada nadire neko posebno poštovanje, razumevanje za njihov život, svakodnevnu borbu, neizvesnost...

Bazen u centru sela

Odlutalih misli, nisam ni primetio da sam stigao u grad. Gužva, automobili, semafori, poznata i nepoznata lica. Čovek nikada da nije siguran kako ko gleda, misli, govori...

Ubedjen sam da u selima, u Malom Suvodolu, sa Radetom, Ljubišom, gospodjom u prodavnici, starinama na klupi, ipak, nije tako !

Da li je možda ustvari to – TO !!!