Kada sam pre petnaestak dana objavio potresnu priču o porodici Salić, bilo je različitih reakcija. Ima nas različitih ljudi, koji na poseban način vide ljudske sudbine. Komentare neću pominjati, mada ne mogu da verujem kako se gleda na ljudska bića.

Da to je romska porodica koje se kroz život mučila i muči i dalje. Koliko je dece, kada idu, ili ne idu u školu, to su posebni, naravno značajni problemi, o kojima treba da brinu škole koje pohadjaju roditelji naravno, centar za socijalni rad, u Gradskoj upravi postoji ono odeljenje za brigu o deci.

O ovoj i mnogim sličnim porodicama, bez struje i vode, moraju da brinu i brojne nevladine organizacije, naravno romske, ali i one druge.

Kada sam se setio nekih vodećih ljudi romskih nevladinih organizacija, ne da sam bio duboko razočaran, ne, njihova stvar, već sam se pitao da li oni znaju gde je Ulica Braće Daskalovića 3.

Da ulazim u detalje neću, ali ona svetkovina Roma party, onaj okrugli sto sa gradskim funkcionerima i direktorka Centra za socijalni rad kao predsednica Žirija za izbor Mis Roma, onaj sjaj poslao mi je dve poruke.

Jedna, dobro je, ima Roma koji napreduju i neka im je srećno. Ali i ona druga, da li su svi ti koji su organizovali svetkovinu i oni za okruglim stolom, makar jednom u trenutku pomislili da život nije svuda tako raskalašan, svetlucav, da postoji i ona druga strana života  u kojoj su te večeri, mnogi romčići bez vode i struje sanjali neki svoj san.

  ......................................................................................

Razgovarao sam sa humanim čovekom, zove se Marko Janačković, od male firme, napravio je najbolji trgovački lanac, naš pirotski.

 Marmil je ne samo trgovina s jeftinijim cenama, već i ozbiljno organizovano preduzeće gde su radnici zadovoljni, potrošači znaju gde dolaze i poštuju.

 Marko Janačković i njegov Marmil su i onoga puta, kao u mnogim situacijama ranije, pokazali dušu, odgovornost, želju da pomognu onima koji žive teško.

Po dogovoru u subotu u 13 časova bio sam ispred Marmila. Gospodja koja je šef u ovom centru kod Pijace, nije mogla da krene sa mnom. Gužva, roba stalno stiže. Sačekao sam ispred samousluge.

 Krenuo sam u Ulicu Braće Daskalovića.

Mala Kristina i Petar, bili su u dvorištu. Tako je počelo. 

 Na izlazu, ispred dvorišta zamolio sam komšiju Radovana da mi kaže o Salićima.

 Ovih dana zvao sam Natašu Branković, direktorku Škole Dušan Radović.

Deca su  zaista dobra. Pametna. Dolaze povremeno. Hoćemo I majku da upišemo u Školu za odrasle . Škola pomaže veoma često. Brinemo o njima.

Marjan Rančić, direktor Škole Sveti Sava, ponovio je isto. 

Škola pomaže, deca su dobra. Vodimo računa, obilazimo ih, Koliko smo u mogućnosti pokušavamo da im olakšamo život.

 Podsećam, prošli put su mi rekli, da od Centra za socijalni rad dobijaju osamnaest i jedanaest hiljada.

 Komšije tu okolo hoće da pomognu. Kada sam prošli put bio kod njih došla je jedna doktorka, donela hleb i nešto namirnica.

 Kuća, čuli ste komšiju, trenutno je navodno bez vlasnika. Postoje sigurno. Treba ih naći i razgovarati.

 A potom bih pokušao sve ostalo. Voda, struja, siguran krov nad glavom. Pominju Tamaru, onog drugog dečka što radi te humane akcije.

 Bez vlasništa nema napred!