Višestruko nagrađivana violinistkinja Tea Igić Obradović (14), učenica 6. razreda Osnovne muzičke škole Isidor Bajić u Novom Sadu, u klasi prof. Mirjane Hajduković Davidović, dodala je još jedno značajno priznanje u svoju bogatu kolekciju. Na tek održanom 14. međunarodnom festivalu violinista u Smederevu, osvojila je PRVU NAGRADU.

Njen uspeh je utoliko veći, jer je Tea učenica i osnovne škole Sveti Sava u Pirotu, 400 km udaljene od Novog Sada i violinu je zbog toga učila onlajn što se smatra skoro nemogućom misijom u svetu violinista.

- Komisija na takmičenju nije mogla da poveruje da sam znanje sticala onlajn i bila primorana da zbog takvog načina rada sama ispravljam ruke i držanje violine – kaže Tea.

Svet je pun mladih muzičkih talenata koji neprestano rade na svom talentu. Među njima je i naša talentovana violinistkinja, Tea Igić Obradović koja je violinu prvi put uzela u ruke sa sedam godina.
Nenametljiva i talentovana imala je veoma težak put do fantastičnih rezultata koje je ostvarila na kraju osnovne škole.

U ovom intervjuu, Tea nam otvara vrata u svoj muzički svet. Razgovaramo o njenim muzičkim počecima, izazovima i snovima za budućnost.

Sa svojih 14 godina uspela si da ostvariš fantastične rezultate na kraju školske godine. Hoćeš li nam reći nešto o počecima u Pirotu i kako si nastavila muzičko školovanje u Novom Sadu?
Još uvek ne mogu da verujem da sam uspela da postignem ovakve rezultate na kraju školske godine, zato što je moj put do njih bio jako težak i nesvakidašnji. Nisam imala uslove koje su imala druga deca: mislim na rad uživo koji je neophodan i zbog čega sam mojim profesorima kao i komisiji na takmičenjima pravo čudo.
Violinu sam počela da učim sa sedam godina, a sa osam godina sam upisala muzičku školu dr Dragutin Gostuški u Pirotu. Otac Beograđanin, inženjer mašinstva i majka Piroćanka, profesor engleskog jezika, smatrali su da bi okruženje u manjem gradu bilo bolje za moje odrastanje. Tako sam upisala osnovnu školu Sveti Sava u Pirotu, a sa osam godina i muzičku školu.
Violina je jedan od najtežih instrumenata za učiti, a takođe i jedan od najtežih instrumenata za predavati. Kako muzička škola u to vreme nije imala redovne profesore violine, dešavalo se da nisam imala časove celog drugog polugođa u prvom razredu što je usporavalo moj napredak.
Budući da je moja priroda tiha i nenametljiva, a violina jedan od najtežih instrumenata, rad sa mnom, kao i sa svakim detetom, tražio je ne samo znanje, nego i razumevanje i strpljenje od strane mojih profesora.
Na žalost, profesori u muzičkoj školi u Pirotu nisu prepoznali moje ambicije i moj talenat, zbog čega sam bila prinuđena da školovanje nastavim u Novom Sadu u muzičkoj školi Isidor Bajić u klasi profesorke Mirjane Hajduković Davidović koja je sa puno razumevanja počela da radi sa mnom onlajn iz Pirota, što je veoma teško i gotovo nemoguće.

Kako si usklađivala muzičku školu u Novom Sadu sa školovanjem u Pirotu i svakodnevnim životom?
S obzirom da sam učila samo onlajn sa svojom profesorkom iz Novog Sada, što je usporavalo moj napredak, moji roditelji i razredna su pokušali da nađu neko kompromisno rešenje po završetku perioda korone, kako bih radila uživo, a da ne moram da menjam školu u Pirotu pošto sam već bila pri kraju.
Smatrali su da bi mi pohađanje završnog razreda osnovne škole u Beogradu gde sam rođena i odakle je moj otac, doneo nova iskušenja i možda još više otežao napredak, zato je moja razredna Bobana Aleksov Vlatković učinila sve što je bilo u njenoj moći da olakša ovaj moj nesvakidašnji put, kako ne bih menjala školu i okruženje na samom kraju osnovne škole. Zbog toga sam morala da živim na relaciji tri grada i da često, u vozu iz Beograda za Novi Sad, radim domaći ili učim za neki kontrolni koji bi me čekao kad se vratim.
Nije bilo lako napredovati na takav način, ali uz moju upornost i istrajnost, završila sam osnovnu muzičku školu u Novom Sadu kao jedan od najboljih đaka sa svim peticama od prvog do poslednjeg razreda.

Naš čuveni violinista, Stefan Milenković, je umetnički direktor škole koju si pohađala. Da li si ga upoznala?
Da. Stefana veoma volim kao violinistu i pravi je san za mene bilo upoznati ga. On je ne samo jedan od najboljih svetskih violinista nego je i veoma drag kao čovek. Veoma se radujem što sam ga upoznala i volela bih da, kada budem još napredovala, odlazim na njegove master časove.

Tvoj ujak je takođe poznati svetski violinista?
Da. Stanko Madić. On je prvi koncert majstor nekoliko velikih svetskih filharmonija i neko na koga želim da se ugledam kao violinista. On je moj idol i moja podrška na ovom putu.
Baviti se muzikom je jedan gospodstveni posao, kako moj ujak Stanko kaže, i otvara vrata ne samo za putovanja nego i susrete sa divnim ljudima i muzičarima koji obeležavaju vreme u kome živimo.
Muzika mi je donela prijateljstva i sa nekolicinom veoma uspešnih muzičara od kojih bih izdvojila mog talentovanog drugara Nemanju Crnatovića, operskog pevača koji prati moj rad i daje mi nesebičnu podršku.

Koliko vremena dnevno je potrebno za vežbu?
Vežbam svakodnevno dva do tri sata, osim Nedelje. Sve preko toga bi bilo kontraproduktivno i rezultati bi bili slabiji. Kada program postane složeniji, ili pre nekog ispita ili takmičenja, moraću da vežbam i više. Ni jedno dete ne voli da vežba, pa ni ja, ali sam svesna da je redovan i požrtvovan rad jedini pravi put, ne samo u ovom poslu nego i u bilo kom drugom.

Osvojila si maksimalan broj poena iz violine na prijemnom ispitu, osvojila si prvu nagradu na međunarodnom festivalu violinista u Smederevu i završila jednu od najboljih muzičkih škola sa svim peticama od prvog do poslednjeg razreda. Gde ćeš nastaviti svoje školovanje?
Školovanje jednog profesionalnog muzičara traje 16 godina i više i jedno je od najskupljih na Univerzitetu jer je individualno. Bez jake podrške porodice ovaj put je teško ostvariv. Ja sam prvo zahvalna Bogu za sve što sam postigla, mojoj porodici koja se žrtvuje i koja mi pruža nesebičnu podršku i ljubav kako bih ostvarila svoje snove, mojoj razrednoj Bobani Aleksov Vlatković, jereju Dušanu Aleksandriću i njegovoj porodici koja mi je davala krila, a onda i svima koji su bili deo ovog mog putovanja koje nimalo nije bilo lako.
Upisala sam srednju muzičku školu Josip Slavenski u Beogradu u klasi profesorke Ane Veskov.
Nisam imala puno sreće tokom mog školovanja koje je uglavnom proteklo onlajn, a ni podršku mojih profesora violine u Pirotu, ali su svi ovi rezultati zbog toga impresionivniji.

Da li imaš neki poseban san ili cilj u vezi sa svojom muzičkom karijerom u budućnosti?
Moja je želja da Akademiju upišem u inostranstvu, možda u Salcburgu, ali do kraja srednje škole i takve odluke, još ima vremena. Volela bih da sviram u nekom orkestru, mada privlači me i solistička karijera. Volela bih i da predajem violinu na nekoj Akademiji ili u nekoj školi, ali gde god me život bude odveo, nadam se da ću jednog dana biti u prilici da pomognem mladim talentima, jer je veoma važno davati deci ljubav i podršku na samom početku kako ne bi došla u situaciju da idu ovako trnovitim putem kojim sam ja prolazila ili, u najgorem slučaju, da odustanu od svojih snova.