Ha, da je neko drugačije vreme, umalo ne rekoh (normalno), DANAS bih u 12 sati pozvao goste, baš kao što je na današnji dan pre 17 godina na terasi na Veznom traktu bilo mnogo naših prijatelja, a svirao divnu muziku jedan niški bend.

Na terasi, u kafiću, u Redakciji, svuda, bili su naši drugari, prijatelji. Sviralo se, pilo, mezilo do jutra.

Danas nam je... ne, ne bih nastavio pesmu, nije mi baš do toga, ali jeste, našoj Kući 17. rođendan.

Verujte mi, negde u dubini duše, ni tada, ali ni sada, nije mi bilo jasno šta se to dogodilo posle 28 godina u Radio Pirotu i šta sam  živeo te večeri, čemu sam se nadao i gde sam to krenuo?!

Gde sam to bio, gde sam ostavio na hiljade sati krvavog rada iz ogromne ljubavi, gde sam to sada i gde ću?

Odgovor nemam ni danas!

Bilo je tako normalno da budem srećan, da se smejem, razgovaram, prisećam, dok su naši novinari Ivana i Toni razgovarali u studiju s gostima. TGP, Peda Mančić, da ispred Opštine bio je Mima Spasić, moj prijatelj. Drugi nisu došli.

Gde će na svečanost kod čoveka koga su, samo nekoliko meseci ranije, oterali iz njegove druge Kuće. 

Čak iz Valjeva, došao mi je moj drug Dragan Ikona. Isti "ludak" kao ja. Spavao bi pred mikrofonom. Došao "medijski magnat" Vitko! Meni bliski bili su tamo Saša, Ema Lilić, Adnan, Felja, bilo ih je da ne nabrajam. 

 ……………………………………………………………

   I bilo je što je bilo!

 Nekako se ovakvim povodom kaže koja reč o prošlosti.

 Ljudi koji su radili kod nas dolazili su i odlazili. Iz različitih razloga. Nekima, nadam se, negde stoji sakriven ožiljak nepravde koji će ih peći, jer ne samo da su izdali, već su pokazali nepoštovanje u odnosu na to koliko sam želeo da budem dobar prema njima.

Uostalom, da nije bilo tako, zar bismo dočekali ovaj dan.

…………………………………………………………………

Danas su tu, eno ih u redakciji, dele dobro, često zlo, sa Anom i sa mnom, Biljana Stanković od prvog dana, Ivana Stojanov, samo godinu kasnije Zoran Panker, Sonja Ćirić od pre osam godina, Naš bata, moj unuk Andrija dolazi svaki dan ,,na posao", na privikavanje za ono što ga čeka.

To smo mi danas!

………………………………………………………………

   Šta je sada, posle 17 godina, važno reći?

Da priznam da sam se promenio, ili da ne bude svršen glagol, da se menjam iz dana u dan!

Godine ovog rada su na meni, u mojoj duši, u srcu, u mislima u pogledu na život, ostavile duboke tragove.

Ne znam kako ćete me shvatiti. Ali kako polako odlazim, sve više želim da radim, da razumem ljude, da im budem brat u muci, da brinem njihove brige. Ono: " Mene sve rane moga rode bole…" - odzvanja u mojim damarima.

Ne, nisam siguran ni svestan kako se zove to osećanje.

Sve vreme u životu sve što sam radio, radio sam sam. Sam gledao u lepo, reagovao na nepravdu, po Beogradu razgovarao sa mnogim majstorima ovog posla i od sebe napravio novinara, ma ne samo novinara, čoveka koji smatra da mora da bude slobodan u ovom poslu!  

Da novinar mora da traga za istinom i da se bori. Da demokratija nije "samo reč", da postoji jedna PRAVDA i da valja biti njen poklonik bez obzira na moć, na ružne reči, pritisak, koji često može da se sruči na njegov častan rad.

Nastojim uporno da Ivana, Sonja, Bilja, da moj Andrija shvate, ne moraju i nije potrebno kao njihov Neško, ali neka rade  časno, neka misle i rade svojom glavom, naravno ne o toj istoj glavi. Da se ne padnu pod pritiscima i neistini i čuvaju svoj karakter, vaspitanje, kakvim su ih zadojili roditelji.

 To je već njihova velika životna pobeda!

Što se mene tiče, priznam da sam veoma često, nošen opsesijom da samo moram tako, da nema rezerve istine, ali ni rezervnog vremena. Sada i odmah, tu na licu mesta života, treba izreći pravednost i hrabro stajati iza pravde!

Istinu nisam ćutao, kada je nešto dobro nisam ćutao, ali u svim drugim situacijama, tako sam se pred Bogom prekrstio, morao sam da kažem.

 …………………………………………………………

 Svestan sam! Radi se o mojima u Redakciji!

Često u strahu, za sebe, ponekada za moje zdravlje, brinu o našoj Kući, strepe da li ćemo i dokle živeti i raditi. Ne vole kada iz mog laptopa, zato sam se osamio, izađu neke "oštre strele", koje često pogode "u centar" i izazovu reakciju. Njima to zasmeta.

I danas, na ovaj dan, smatram ih herojima ovog posla jer ne posrću kada nas gaze, jer su im pogledi uvek jasni i reči koje izgovore istinite i poštene.

 ………………………………………………………………

 Eto, zato ćemo ovaj dan provesti tiho!  Radno. Sonja je na terenu, Ivana radi NALED od sinoć, spreman se da idem u Krupac, Zoran ređa vesti i reklame, Andrija dolazi posle košarke da radi Sportski vikend. Ana i dalje zuri u veliki minus koji imamo, jer smo ova tri meseca ostali uskraćeni za normano finansiranje, iako su drugi mediji taj VAŠ novac već dobili!

Ne, kao da se nije dogodilo to "začeće" jednog medija koji je danas, slobodno mogu reći predvodnik, profesionalno jasan, blagovremen i iznad svega pošten prema vama koji nas čitate i slušate i kojima nikada, ama baš nikada, nećemo napasti istinu, okrenuti se od vas na drugu strani i promeniti savest!

I budite ubeđeni, dragi dobri ljudi, da ćemo biti vaši dok nas ima. Ne plašite se, zovite nas, pišite, borite se za bolji život u vašoj ulici, naselju u ovom predivnom gradu!

Mi ćemo vas razumeti i raditi za vaše dobro.

U stvari, kada zaustavim vreme i vratim se na 26. novembar 1978. godine,  kada se rodio RADIO PIROT, a ja zvanično postao novinar, uvek, ama dana nije bilo da nisam propovedao upravo to:

Stalna borba za običnog, "malog" čoveka koji teško može pronaći pravdu.

Još malo će 45 godina moje burne istorije, još malo će, 24. oktobra, 75 godina moje životne borbe.

Samo sam u ovom vremenu, ovih dana dočekao jednu brojku!

Danas je 17 godina postojanja Medijskog doma "Ani press".

Osvanulo je 6.091. jutro!

Dobar vam život, ljudi!

Čuvajte se i ne zaboravite, mi smo još uvek tu, VAŠI!

N. Paunović