Boldirani kurziv!

Ne volim kada sam u dilemi, mada u glavi imam "temu" dakle, ne volim kada razmišljam da li da "boldiram" ili ne! Tema jeste potpuno jasna, čak duboka i traje veoma dugo, a povod je samo ono što se sinoć dogodilo u velikoj sali Gradske uprave.

Udruženje preduzetnika je po šesti put, dakle, isto toliko godina od poslednje naše velike Akcije "Ljudi za novo vreme" Ličnosti godine, a koja je doživela osam svečanosti, da, Udruženje je uručilo nagrade privrednik preduzetnik godine. Liči, asocira na "Ličnost godine" samo što je užeg karaktera i radi se u zgradi Gradske uprave pred 30 ljudi. Svečana priredba "Ličnost godine" bila je pod svetlima reflektora, pred 700 ljudi u sali Kluba vojske i nagrade su dodeljivane prosvetnim, zdravstvenim, kulturnim poslenicima, privrednicima, zaposlenima u javnom sektoru, sportistima. Sećate se, nije bilo tako davno gledali smo napred i dodeljivali nagrade Iskorak, Evrokorak, za one koji imaju i rezultate za budućnost i viziju i na kraju promovisali Piroćanku i Piroćanca godine.

Ovo napisah, jer sam u ovoj formi sinoćne svečanosti video tragove nečeg što smo sa toliko ljubavi i samopregora radili. Znam da smo se radovali svakom nagrađenom, ministrima, od kojih smo očekivali da nas kasnije imaju na umu kada je razvoj Pirota u pitanju, poznatim učesnicima u zabavnom programu. Svakom vašem aplauzu i osmehu nagradjenog!

Ovo sinoć podsetilo me i na još jednu našu manifestaciju, Akciju za izbor sportiste godine, koja je takođe bila pod svetlima reflektora, pred 700 ljudi u sali Doma Vojske i uz brojne nagrade uspešnim sportistima i poznate goste. To su mladi uspešni sportisti zasluživali. Da bude svečano, da sijaju zvezde i da bude uz aplauze. Da bude njihovo veče. Bila je ovo poruka, kao i u prvoj pomenutoj Akciji da grad pozdravi najbolje, da se odlući uspešnima, podstakne ih na još bolje rezultate i pozove druge da rade, postižu rezultate kako bi se već naredni put radovali u svečarskoj atmosferi. A potom smo svi zajedno išli da nazdravimo u Gazelu na "Gala veče", uz muziku neprevaziđene niške grupe "Groš"!!!

Umesto ove Akcije, dobili smo Otvaranje izuzetne Božićne škole sa mnogo dece, u koju je ubačena, (da se nije znalo šta je šta i ko je ko) i prilika da se uruče priznanja najboljim sportistima. U gužvi nema reda, nema posebnih, izdvojenih trenutaka posvećenih najboljima, nema priče o njima na video bimu, cveća, izraza zahvalnosti, obećanja da će biti novih pobeda!

Dakle, sinoćni dogadjaj me u jednom trenutku vratio u prošlo vreme i malo mi pomutio raspoloženje. Kada sam uspeo da se vratim u vreme sadašnje, aplaudirao sam mladim ljudima koji su dobijali priznanja i tada mi je pala na um ona Montenova pesma "Zajedno smo rasli grade ja i ti"!

Priznanja su dobili mladi ljudi koji su sebi postavili cilj, razumeli sve "pokrete" grada ka boljem sutra i zajedno s gradom krenuli u ostvarenje svih ciljeva. Dobro je da su ti mladi ljudi, koji su sinoć dobili nagrade, samo deo jednog velikog pokreta mladih koji je zajedno s gradom, kako rastu njegove vrednosti, razumeo kako treba raditi. I stalno raditi!!!

Jeste malo stariji od njih, ali sam nekako posebnu čast i poštovanje imao za skromnog, vrednog i sposobnog vlasnika već svetski poznate firme "D kompani" koji je i sinoć, kao i u svakoj drugoj prilici bio nasmejan, skroman, govorio više poghledom, nego rečima. Kako inače i radi!

I sad o nagradi Zlatno pero!

Na ovo me podsetio pre svečanosti, poznati privrednik i kreator jednog novog pokreta kada su Slobodne zone u pitanju, komorski sistem takodje! Dakle, uvek duhoviti, dosetljivi, vispreni, Dragan Kostić čestitajući mi, pitao me, onako u šali valjda, koliko sam nagrada dobio do sada i kada. Ko mi je sve dao!?

Obično umem da odgovorim na takva pitanja, "na svoj način", ali sam progutao "veliku žabu" i bio pristojan, zašto i ne bih, prema ovom čoveku koga neobično cenim.

Pirot mi je, rekao sam mu, zvaničnim glasom, poslednje priznanje dao negde osamdesetih godina kada se davala najviša nagrada "Osmi septembar". Da bilo je to u Titovo vreme. Dobio sam je za rad u novinarstvu, ali i za organizaciju brojnih manifestacija. Sećam se da je jedna koju sam pokrenuo bila " Za Sarlah i Kale", zatim "Pirolet", "Pirotsko leto" sa mojim drugarima, sletovi, štafete... Sećam se, prepuna sala Doma JNA, himna "Hej Sloveni" crvene lente na reveru, drhtao sam dok sam primao nagradu "Osmi septembar"! Čuvam je valjda negde. Sećam se, što je obeležilo taj svečani dan oslobođenja grada, da je najvišu nagradu tada primio Petar Stambolić, a uručio mi tadašnji predsednik Opštine Mirko Stanković. Uh, naravno, bio sam ponosan. Petar Stambolić, poznato srpsko političko ime u vremenu Titove Jugoslavije. Još više sam kasnije voleo i poštovao njegovog izuzetnog sposobnog sina, nažalost ubijenog, Ivana Stambolića.

Uvek duhoviti Dragan Kostić se nasmejao, rekaviši, kao utešno, mada je zvučalo možda i s podsmehom: "Eto, mi te nismo zaboravili..."

Sve to dogodilo se i prilikom, prijema nagrade, kada mi je dobacio da mi je ovo prva nagrada u novijoj istoriji Srbije. Bio je u pravu!!!

I da se razumemo! Ništa strašno, makar u meni!

Dugo radim, ove godine će biti tačno 40 godina profesionalnog rada u novinarstvu. Sigurno pet šest pre toga, radio sam amaterski. Od prvog oktobra 1978. godine zaposlen sam u IJP Sloboda, u listu, a od 1. novembra 1978. godine u Radio Pirotu.

Istina je, ironija li, cinizam, šta li je, nagrade me nisu stizale, jer i nisam bio mnogo voljen, niti sam se trudio da budem simpatičan, onima koji su ih davali. Moje nagrade bili su moji brojni slušaoci u svim pirotskim selima i gradu, prvi dnevnik, prvi kontakt program, prvi radio prenos, prva emisija uživo, prvi jutarnji program, prva utakmica uživo prenošena i to baš tog 26. novembra kada se Radio Pirot oglasio u 11 časova, a ja, ludak, kakav sam bio za posao, od pola dva prenosio Radnički Sutjeska. Bilo je 2:1 za Radnički!

Moje nagrade bile su na hiljade poziva slušalaca, na hiljade pitanja slušalaca u emisiji Lavirint, moja nagrada bila je Emilijina priča o mom isterivanju iz Radija koja je dobila Nagradu "Zoran Mamula" B92, moja nagrada bila je slušanost Lavirinta, koji je dospeo do "ŠERA "- 19, A TADAŠNJI JUTARNJI DNEVNIK B92 IMAO JE SAMO DVA VIŠE.

Moje nagrade bila su mišljenja velikih majstora ovog posla, Dušana Mašića, Verana Matića, Saleta Mirkovića, Dragana Kremera, Svetlane Cece Lukić, Dace Vučinić, Mitka Jakovlevskog, brojni seminari u organizaciji ANEM- a gde sam istican kao novinar koji "ume da oseti temu"... Moje nagrade bile su i one zvanične od UNS-a "Bagrada za životno delo" od NUNS-a, ANEM-a, RAB-a... beogradske nagrade.

Piroćanci teško opraštaju i teško priznaju nečije vrednosti!

Sve ovo prošlo mi je kroz glavu dok sam prilazio Draganu Kostiću da, sada, kada moj životni put ide svom kraju, od svog grada, konačno dobijem priznanje. Zahvalnica imamo na stotine, eno ih na zidu u Redakciji. Više kao ironija, nego ponos!

Ne nisam imao snage da kolegama dajem izjave. A i zašto bih to radio, kada bi morali pola da iseku, da se muče i otvaraju novi posao! Pobegao sam prvi u prijatno prolećno veče. Kafana Boem i svečana večera, ma hajde!

Eto, ovo je moja zvanična izjava o samo nekim fragmentima iz mog 40-to godišnjeg novinarskog života. Ništa mi nije bilo, radio sam i živeo bez zvaničnih pirotskih priznanja. Šta više, često i bio ponosan što ih nisam dobijao. A koliko li smo ih mi dali ljudima u našim akcijama!!! Nisu valjda i to zaboravili!!!

Gledao sam moje kolege koji su ovih godina primali ovo priznanje i nisam komentarisao. Ćutao sam. Bilo je bolje. Nisu oni ljudi krivi.

I ono što mi je palo na um, na kraju, da će moje pojavljivanje sinoć, nekim montažerima u nekim televizijama napraviti problem kako da me nema. Kako je to nekada radio jedan svemoćni direktor jedne televizije i kako sada radi jedan fotograf suvlasnik jednog Portala, koji je zbog Nenada Paunovića, oštetio sve ove divne ljude, ne objavivši do ovog trenutka, a sada je, kada zavrašavam tekst, subota, 30. mart 12,35 minuta. Ništa zato, bar ste na ovom foto Portalu mogli da vidite proleće u Pirotu.

I na kraju, možete me shvatiti kako hoćete. Ovu nagradu darujem mojim mlađim kolegama, koje svakodnevno "maltretiram" tražeći da budu na licu mesta svakog događaja, da ne kradu sa Fejsbuka, Tvitera, sa tudjih Portala, već tragaju za istinom. Budu na izvoru gde će se siti napiti, čiste ko suza, novinarske vode i ponosan sam na njih. Na mlade ljude jedne divne Redakcije koja je, takođe, kao i ovi mladi, dobitnici, razumela kako ovaj naš grad neprestano i sigurno raste i ide napred a oni, a mi pokušavamo da idemo u korak!

I ponovo Kemal i ona njegova: Zajedno smo rasli, grade mi i Ti!!!