Najjužnije plavo - najnovije izdanje Istorijskog arhiva u Pirotu

04. oktobar 2021. 09:33 Kultura Pirot Plus Online

U izdanju Istorijskog arhiva u Pirotu iz štampe je izašla knjiga Tomislava G. Panajotovića „Najjužnije plavo“, kao dragoceno svedočanstvo naše novije istorije. Reč je o drugom, dopunjenom izdanju publikacije „Кoalicija zajedno za Pirot – Najjužnije plavo“, objavljene 2011. godine.

Кao direktan svedok istorije, a kasnije i akter koji je istu stvarao, Panajotović pred čitaoce donosi esenciju dešavanja dovoljnu za njihovo razumevanje ali u toj meri ilustrovanu detaljima da je moguće sa površine ondašnje svakodnevice „zaroniti“ unutar uzročno-posledične dubine obrađenih događaja. Ako se osvrnemo na autorov opus od nekoliko ozbiljnih publikacija, na stotine novinskih tekstova i na to dodamo ogromno profesionalno i životno iskustvo koje je ušlo u devetu deceniju, onda nije preterano reći da je u pitanju sazreo rukopis koji je dovoljno „odležao“ da pruži autoru mogućnost da ga oslobodi subjektivnih ocena, ideoloških i drugih primesa kojima ostvarenja tog tipa najčešće obiluju. Кako je reč o rukopisu koji po svojoj suštini ima memoarski prizvuk i sagledavanje istorijske realnosti iz prvog lica zaista je teško pronaći zaključke ili deskripcije koji su neobjektivni ili u toj meri pristrasni da upućuju na „nečasne“ namere. Svestan svoje političke, društvene uloge, a naposletku i odgovornosti publiciste od renomea Panajotović je, kako i sam kaže, imao nameru da iza sebe ostavi pisani trag o svemu što se tih godina dešavalo kako bi generacije koje dolaze gradile pozitivnu kulturu sećanja i adekvatan odnos prema prošlosti. Za potpuni doživljaj rukopisa treba imati u vidu da ga je pisao verovatno jedan od poslednjih lokalnih idealista u politici, koji je beskompromisno ostao privržen načelima demokratskog i pravednog društva, a posle bavljenja politikom ostao „čist“ kako pred sobom tako i pred sredinom koja „prljanje“ ne prašta. Кroz rukopis jasno identifikujemo vrsnog intelektualca kritički nastrojenog prema ljudima i događajima o kojima piše. S tim u vezi čitanje „Najjužnijeg plavog“ neke od ondašnjih aktera pragmatičnog formata koji su politiku vodili kroz prizmu ličnih interesa, dovodi u neprijatni kontekst istine afirmisane kroz protekle dve ili tri decenije. Кako je reč o ličnostima koje su još uvek žive, a neke i aktivne u politici jasno se oseća autorova zadrška i reklo bi se „knedla u grlu“ u nameri da li da prenese baš sve detalje. Кao lider lokalnog odbora Demokratske stranke, nešto kasnije kao prvi demokratski izabrani predsednik Opštine Pirot, a na kraju i kao narodni poslanik, Panajotović je prošao kroz sve faze ličnog i društvenog političkog sazrevanja, ali i spoznaje dobrih i loših strana mlade demokratije zarobljene u zakržljaloj tradiciji političke kulture. Iz rukopisa koji je pred nama jasno vidimo svest autora o greškama, trulim kompromisima, sili trenutka, psihologiji mase, prljavoj političkoj borbi i drugim fenomenima koje on ne izbegava već podvlači često sa poukom. Autor ne beži ni od ličnog doživljaja svega što se dešavalo pišući o svojim dilemama, načinu donošenja odluka, ali i o krajnje dramatičnom iskustvu preživljenog infarkta tokom jednog od zasedanja lokalnog parlamenta 2000. godine. Tako preneta subjektivna iskustva posebna su vrednost ovog rukopisa jer daju priliku stručnoj i široj javnosti da uđe u lik političara i karakter svega što taj poziv nosi sa sobom. Sa stranice na stranicu „Najjužnijeg plavog“ kao da posmatramo lokalnu političku pozornicu iz prvog reda, sopstvenim očima i sa vrlo malo posredovanja. To je takođe primamljiva vrednost rukopisa jer nije „stegnut“ suvoparnim istoriografskim žanrom već je napisan stilom koji dozvoljava da se lako čita i razume, što se kaže u jednom dahu. (Izvod iz recenzije)

*Tekst i foto Istorijski arhiv Pirot