Redovi pred šalterima institucija mogli bi da budu prepolovljeni samo jednim potezom države. Dovoljno bi bilo da omogući elektronsko plaćanje taksi i naknada i poštedi građane obaveze odlaska u poštu i banke radi donošenja uplatnice.

Uvođenje POS terminala dalo bi priliku građanima da odmah na šalteru plate taksu i kao potvrdu plaćanja dobiju kartični slip. Time bi se iz igre izbacile uplatnice s kojima može da se manipuliše uplatom manjeg iznosa i naknadnim dopisivanjem cifara.

Srbija bi se ovim rešenjem našla u sve većoj grupi zemalja koje nude podsticaje za korišćenje bezgotovinskih plaćanja (m-banking, e-banking, kartice). Da je potencijal veliki pokazuje podatak da je u našoj zemlji dosad izdato 7.022.398 debitnih i kreditnih kartica, ali se skoro polovina ne koristi, a i mnoge aktivne služe samo za podizanje novca s bankomata. Nove kartice se i dalje odobravaju umesto da se radi na povećanju prihvatne mreže gde je trend suprotan. U ovoj godini broj POS terminala pao je sa 84.412 na 72.521 ili 14%.

S druge strane, od januara do oktobra broj sajtova koji primaju uplate povećan je 70% (sa 354 na 604). Takođe, broj osoba koje plaćaju putem mobilnog telefona u odnosu na septembar prošle godine povećan je sa 650.000 na milion, a broj korisnika internet plaćanja sa 1,5 na 1,8 miliona. Analiza koju je NALED sproveo u okviru projekta „Podrška Vladi Srbije u suzbijanju sive ekonomije“ u saradnji s Nemačkom razvojnom saradnjom pokazala je da sve više država stimuliše napuštanje keša umanjenjem PDV-a za elektronska plaćanja, isplatom plata i penzija isključivo na račune, uvođenjem POS terminala na šaltere i subvencionisanjem njihove nabavke, kao i ukidanjem kovanica i najvećih novčanica.

- Bezgotovinska plaćanja omogućavaju da transakcija bude evidentirana i vidljiva poreskim organima čak i kada račun nije izdat i veoma su važna za smanjenje troškova države za izradu i upravljanje gotovinom, suzbijanje korupcije i kriminala i povećanje poreskih prihoda. Važna su i zbog nižih troškova i komfora koji nude građanima i privredi– kaže dr Birger Nerré, viši vođa projekta Nemačke razvojne saradnje „Reforma javnih finansija“.

Analiza ističe primer Koreje koja umanjuje PDV za 2% pri upotrebi kartica. Japan i Meksiko subvencionišu nabavku POS terminala dok zemlje EU smanjuju iznos iznad kojeg ne sme da se plaća kešom (Španija na 2.500 evra, Francuska i Italija na 1.000, a Grčka do 500 evra). Indija nudi niže cene putarine, goriva i železnice ukoliko se plaća elektronski. Takođe, Koreja će do 2020. ukinuti kovanice, a EU od 2019. neće štampati novčanicu od 500 evra. Da e-plaćanja ne stimulišu samo najrazvijenije zemlje svedoči i primer Bugarske koja do kraja ove godine uvodi obavezu korišćenja POS terminala za celokupni javni sektor.

U Srbiji je u toku priprema zakona o međubankarskim naknadama čiji nacrt predviđa ograničavanje iznosa koji banke plaćaju jedna drugoj i kartičarskim kompanijama za procesuiranje kartica. Očekuje se da to doprinese i smanjenju nameta koje trgovci plaćaju bankama za upotrebu POS terminala, a koji destimuliše širenje prihvatne mreže. To bi pomoglo i državi da se odluči na uvođenje POS terminala jer po važećoj regulativi trgovac (u ovom slučaju državni organi) snosi troškove takse. Indija je primer zemlje koja je preuzela trošak na sebe.

Paralelno sa uvođenjem podsticaja potrebno je raditi na edukaciji građana i privrede o prednostima bezgotovinskih plaćanja i razbijanju predrasuda, koje su najčešće vezane za pitanja bezbednosti. Prvi korak učinjen je nagradnom igrom „Uzmi račun i pobedi“ kada su svi koji plaćaju karticama imali dvostruko veće šanse za dobitak. Takođe, NALED i Ministarstvo finansija su u novembru, uz pokroviteljstvo kompanije Mastercard i u partnerstvu sa Societe Generale bankom pokrenuli takmičenje Cashless Case Challenge 2017 za najbolje studentske ideje za razvoj bezgotovinskog društva. Najbolji radovi biće izabrani 17. decembra i imaju šansu da se nađu u Nacionalnom programu za suzbijanje sive ekonomije.

PET VRSTA PARAFISKALA KOJI GUŠE GRAĐANE I PRIVREDU

Istraživanja NALED-a pokazala su da 52% privrednika u Srbiji smatra parafiskalne namete drugim najvećim opterećenjem poslovanja, iza poreza i doprinosa na zarade. Reč je o nametima za koje ne dobijaju protivuslugu države ili njena vrednost ne odgovara plaćenom iznosu.

NALED dugi niz godina ukazuje na problem i dosad je evidentirao 384 neporeskih nameta od kojih su 247 parafiskali i čak 72% tih nameta u nadležnosti je republičkog nivoa vlasti. Međutim, od 2012. kada je na osnovu analize NALED-a ukinuto 138 taksi i naknada, među kojima i firmarina za preduzetnike, država nije mnogo uradila na ovoj reformi. Nacionalni program za suzbijanje sive ekonomije je postavio nove rokove za konačno rešavanje ovog problema.

- NALED kao član radne grupe radi sa Ministarstvom finansija na tome da do kraja godine Vlada usvoji zakon o naknadama za upotrebu javnih dobara i izmeni regulativu o taksama kako bismo uredili pitanja ko i na koji način može da uvodi i određuje visinu taksi i naknada. Kako bi pitanje parafiskala bilo rešeno na održiv način, NALED predlaže uvođenje javno dostupnog onlajn registra u kojem će se naći svi nameti koji imaju saglasnost Ministarstva finansija i koji kao takvi mogu da se naplaćuju. Sve van registra privreda i građani ne bi bili dužni da plate i to bi uvelo transparentnost i samoregulaciju parafiskalnih nameta – kaže Frederic Aubet, izvršni direktor kompanije CRH Srbija, članice Saveza za fer konkurenciju, i dodaje da je NALED evidentirao pet tipičnih vrsta parafiskalnih nameta:

Visina nameta ne odražava vrednost dobijene usluge – Doprinos za uređenje građevinskog zemljišta najbolje oslikava definiciju parafiskala jer se kod plaćanja ovog nameta ne dobija protivusluga države odgovarajuće vrednosti. Iznos doprinosa za gradnju u gradu, gde je infrastruktura već u velikoj meri izgrađena, znatno je veći nego pri gradnji u selu gde je potrebno više ulaganja za dovođenje vodovoda, kanalizacije ili puta, umesto da troškovi budu obratni.

Lokalne takse i naknade opšte namene – Naknada za zaštitu životne sredine primer je parafiskalnih nameta koje nameću lokalne samouprave. Reč je o naknadi koja je po svojoj prirodi porez. Novac od ove naknade nije direktno namenjen zaštiti životne sredine već ide u budžet za opšte potrebe, kao i svi porezi. Jedan od najpoznatijih nameta sličan naknadi za zaštitu životne sredine jeste i firmarina koju i dalje plaćaju velike kompanije.

Naplata prema vrednosti objekta – Naknada za dobijanje upotrebne dozvole tipičan je parafiskalni namet jer se njena visina određuje u procentualnom iznosu u odnosu na vrednost objekta (0,2%). Takođe, kada se odobrava izgradnja telekomunikacionog objekta, naknada ide do 0,3% predračunske vrednosti. Evidentno je da način određivanja iznosa ne prati stvarne troškove organa koji izdaje dozvolu već ekonomsku snagu klijenta. Dobra vest je da bi procentualno utvrđivanje trebalo da bude ukinuto izmenama Zakona o republičkim administrativnim taksama.

Duple takse – Građani i privreda neretko su izloženi plaćanju dve takse za isti posao. Jedan od primera jeste taksa koju Narodna banka Srbije naplaćuje za tumačenje propisa iz njene nadležnosti. Problem je u tome što za tumačenje propisa već postoji republička taksa od 1.530 dinara za fizička i 12.490 dinara za pravna lica. Jednu od dve takse bi trebalo ukinuti.

Naknade javnih preduzeća – Sektorski zakoni koji propisuju obaveze javnih preduzeća dozvoljavaju im naplatu taksi i naknada u cilju finansiranja poslovanja. Problem je što su oblasti za koje mogu da uvode namete postavljene široko. Tako je Zakon o zaštiti prirode omogućio naplatu naknada u oblasti „turizma, ugostiteljstva, trgovine, usluga...“. Epilog je Odluka Srbijašuma o naknadama za Park prirode „Stara planina“ u kojoj su smišljena čak 92 nameta.

KAKO DOBRE REFORME TRPE ZBOG SLABE UMREŽENOSTI INSTITUCIJA

Donošenje zakona o pojednostavljenom sistemu prijave sezonskih radnika našlo se u zastoju jer nijedna od resornih institucija i inspekcija nema dovoljno kapaciteta za nadzor primene. Želja svih je da se taj posao u što većoj meri prebaci na elektronski sistem, ali velika prepreka je činjenica da institucije nisu umrežene.

Prema dosad dogovorenim odredbama zakona, sezonski rad bio bi dozvoljen najviše 120 radnih dana u godini. Međutim, ukoliko bi poslodavac po isteku tog perioda sa istim radnikom zaključio ugovor o privremenim i povremenim poslovima, koji takođe mogu da traju 120 dana, taj radnik bi celu godinu bio u statusu privremeno zaposlenog. To bi otvorilo prostor za još veće zloupotrebe jer bi nesavesni poslodavci mogli i stalno zaposlene da otpuste i angažuju na ovaj način.

Do ovakvog scenarija svakako neće doći jer je predloženo da se, u slučaju da poslodavac angažuje sezonca na, recimo, 90 dana, ugovor o PP poslovima može koristiti samo za preostalih 30. Međutim, to nikako ne umanjuje potrebu da institucije brže rade na umrežavanju.

- Sezonci će najverovatnije biti prijavljivani preko portala Poreske uprave, a radnici angažovani po ugovoru o privremenim i povremenim poslovima preko portala Centralnog registra obavezno socijalnog osiguranja. Kako ove institucije ne razmenjuju podatke automatski, sistem ne bi odmah mogao da upari podatke i detektuje da li je poslodavac istog radnika angažovao po dva osnova već bi to morali da rade službenici. Nažalost, mnoge korisne reforme kao što je ova ili automatska overa knjižica ne mogu da zažive u punom kapacitetu dok institucije jedna od druge ne budu softverski preuzimale podatke umesto što sada šalju jedna drugoj u eksel tabelama – kaže Petar Pješčić, direktor MK commerce, kompanije u sastavu MK Group koja je deo NALED-ovog Saveza za hranu i poljoprivredu.

Radna grupa za izradu zakona, u kojoj se pored resornih institucija nalaze NALED, sindikati i poslodavci, razmatra uvođenje odredbe prema kojoj za angažovanje sezonaca ne bi bio potreban pisani ugovor već bi se registracija obavljala unosom podataka preko portala. Vlasnicima poljoprivrednih gazdinstava koji nemaju adekvatna znanja, prijave bi popunjavali servisni centri u opštinama na čijem će uspostavljanju i obukama raditi NALED.

Državna statistika procenjuje da je u sektoru agrara oko 370.000 neformalno zaposlenih, a procena NALED-a je da bi između 80.000 i 100.000 sezonaca bilo prijavljeno zahvaljujući bržoj proceduri i nižim troškovima. Poreske obaveze za jedan dan angažovanja sezonca bile bi 295 dinara što je 2,7 puta manje nego kod zaključivanja ugovora o PP poslovima (oko 800 dinara). Sezonski rad biće dozvoljen nezaposlenima i penzionerima, a sporno je da li dozvoliti i stalno zaposlenima da rade kao sezonci u slobodno vreme, čemu se protive pojedine državne institucije.